ЗНАК У ХАМЛЕТУ
Рад се бави деконструкцијом језичког знака и одређивањем домена значења тог знака формираног у датој семантичкој структури. Полазећи од Деридиних претпоставки да је игра знаковне структуре (релација која се успоставља на елементима језичког знака: ознака (signifiant) – означено (signifie) –знак (signe)) незаустављива усљед бесконачних могућности структурирања једног семантичког система, показаћемо како само значење постаје дисемично, односно несводљиво, усљед претпоставке да ознака за себе може да веже различита означена. Видјећемо како знак Духа у Шекспировом Хамлету постаје једна таква структура. Запазићемо не само то да семантичка потенција значења овог знака расте сразмјерно протоку означених наспрам дате ознаке, него и да свака формирана (семантичка) структура прави симболичке представе у реалном. На тај начин, симболичко упориште, које одређено значење конституише, биће у могућности да формира нову означитељску реалност, додјељујући другима “улоге” у реалном. Приметићемо, сходно томе, како знакови у Хамлету праве симболичке системе у реалном, формирајући (непрестано) семантичке структуре по којима су други (ликови драме) дужни да се крећу.
