Публикације

СПАЉИВАЊЕ У 21. ВЕКУ

У тексту се разматра такозвана антиродна идеологија. Реч је о глобалном феномену који почива на снажном отпору променама у сфери рода, сексуалности и породице. Стратегије којима се служи редефинишу појам субверзије, приказујући субверзију као нешто конзервативно. Иако се јавља као културни отпор који се често позива на религију, теза је текста да је „родна идеологија“ испред свега политичко средство, секуларни колико и религијски инструмент за дефинисање пожељног друштва 21. века. У првом делу текста се указује на парадоксалне, често и противречне облике испољавања захтева поборника антиродне идеологије, уз нагласак на тезама о ненаучности, злоупотреби језика, идеолошком мотиву који се издаје као научно и политички неутралан. У другом делу текста се кратко разматра улога религије, и то римокатоличке и православне верзије хришћанства, у градњи овог феномена. У трећем и завршном делу показује како је род постао тачка укрштања противљења реартикулацијама значења права, људског, слободе и једнакости.

ПРОИЗВОДЊА ЗНАЧЕЊА У ЈЕЗИКУ ФОТОГРАФИЈЕ

Развојем савремених теоријских приступа, почевши од лингвистике, преко семиотике па све до теорије визуелне културе, фотографија се више не сматра само за објективну и реалистичну визуелну репрезентацију онога што се налазило испред објектива фотоапарата у тренутку фотографисања, већ се узимају у обзир и многобројни протоколи и кодови којима је наше визуелно искуство генерисано. Иако фотографија делује уверљиво, јасно и лако разумљиво због своје „очигледне” визуелне сличности са оним што приказује, начин на који видимо фотографију не заснива се само на нашој природној перцептивној способности. Скопички режими директно су зависни од постојећих друштвених пракси, а посебно од језика којим се служимо. Ако под језиком подразумевамо сваки систем комуникације који користи знакове организоване на одређен начин, онда и визуелне репрезентације можемо сматрати за праксе производње значења одређене визуелним језиком који ће бити предмет нашег истраживања. На фотографији видимо и распознајемо оно што је приказано не само зато што фотографија личи на то, већ и зато што она припада врсти приказа које смо научили да ’читамо’ на одређен начин. Релација између фотографије и предмета није директна и природна, него конвенционална. Сличност се не заснива само на подударности њихових визуелних својстава, већ и на пракси производње значења карактеристичној за једно друштво, у коме смо као реципијенти усвојили одређене норме приказивања.

ВРЕМЕ И ЈЕЗИК

О НЕКИМ ПРОБЛЕМИМА ЈЕЗИКА У НОВИЈОЈ УМЕТНИЧКОЈ ПРАКСИ

ЈЕЗИК И ПОЛ

THE TEETH OF CADMUS

ЈЕЗИК И ИДЕОЛОГИЈА

Рад се бави везом која се успоставља између језика и идеологије. Идеологија формира (продукује) означитељске структуре којима одређује домене субјектовог дјеловања. Субјекат преузима означитељ идеологије, интерпелирајући се у дати идеолошки поредак. Идеологија такође формира структуре разумијевања субјеката које је претходном означитељском праксом интерпелирала. Идеологија тако установљује обрасце преко којих конципира и објашњава разумијевање реалности. Реалност се објашњава сходно препознатљивим схемама дефинисаним културном традицијом. Даље, препознаћемо да сваки од идеолошких центара моћи (односно друштвене групе која тежи одређеним циљевима) формира специфичан дискурс којим потврђују припадност датој интересној сфери. Интересна група говори на одређен начин. На крају рада приказаћемо проблем симболичке доминације, као културне (означитељске) хегемоније коју једна група врши на другој.

СТЕФАН НЕМАЊА И БУЂЕЊЕ НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ У СРБА

У периоду стварања прве српске краљевине, улога Стефана Немање као великог жупана, огледала се у балансирању између две велике силе, односно Истока и Запада где је Србија покушавала да развије и задржи национални идентитет. Сачувана хагиографска дела, иако схематизована и писана у сврху величања Немање и његових потомака, ипак изражавају један историјски и културолошки контекст ране Србије, нарочито од тренутка када постаје краљевина. У најранијим сачуваним делима везаним за живот и култ Стефана Немање, најјасније се може сагледати улога очувања српског идентитета и традиције. Основна обележја српске културе, између осталог, била су везана за језик и слику.

БОГ, ПРИРОДА И ЈЕЗИК: ОГЛЕД О БАРКЛИЈЕВОЈ ФИЛОЗОФИЈИ НАУКЕ

Овај рад показује у чему се тачно састоји фикционалистички и инструменталистички карактер Барклијеве филозофије науке, о којем се много говори у новијој литератури о Барклију. То је учињено кроз одговоре на две врсте приговора који се обично постављају барклијевској слици науке: да је његов иматеријализам неускладив са природном узрочношћу и да не може да објасни због чега објекти које проучава природна наука имају сложену структуру. Ти одговори леже у Барклијевој тези да између догађаја у природи нема каузалне везе, већ да између њих владају семантичке релације знака и означеног. Систем природе конституише језик којим Бог комуницира са коначним бићима.