Публикације

ИНДИЈА КАО МОТИВ У СТВАРАЛАШТВУ ПЕТРА ЛУБАРДЕ

/in /by

Један од најзначајнијих представника послератне српске модерне, Петар Лубарда, оставио је неизбрисив траг на југословенској ликовној сцени. Промена његовог ликовног израза истовремено је била и напор за померање граница ликовне слободе, што је напослетку био и логичан след међуратне модернистичке праксе. Венецијанско бијенале 1960. године и друга послератна самостална изложба у Београду 1961. били су значајни за овог аутора зато што су за последицу имали отварање нових излагачких могућности. Путовање у Индију је вероватно било резултат његове стабилне уметничке позиције, али и активног присуства на првој конференцији Покрета несврстаних. Радови настали у Индији и након повратка у Београд („Мотив из Индије I”, „Мотив из Индије II”, „Мотив из Индије III”, „Индијска ноћ”, „Са Индијског океана”, „Бик и облак”) резултат су стеченог искуства и откривају теме које су Лубарду интересовале крајем шесте и почетком седме деценије 20. века. Овој продукцији или својеврсном мини-циклусу заједничко је интересовање за боју која доминирa над организацијом слике, формом и композицијом, и нов сликарски материјал – нитро-лак, који уметник наноси на лесониту плочу и који пионирски покушава да савлада.

ИНДИЈА КАО ИНСПИРАЦИЈА У ДЕЛИМА ПСЕУДОНАУЧНИКА

/in /by

У раду је анализиран мотив Индије на примеру Индијске руковети, необичне збирке народних песама у коју су, према одабиру њених приређивача, укључене двадесет три обредне песме. Критеријум на основу којег је та збирка састављена био је да песма бележи неки појам који савремене Србе доводи у везу са простором прадавне Индије. Већину песама забележио је Милош С. Милојевић још крајем 19. века. Псеудонаука и у оквиру ње мотив Индије разматрaни су кроз теорију о чистом и опасном коју је поставила британски антрополог Мери Даглас.

СЛИКА ИНДИЈЕ У АПОКРИФИМА АПОСТОЛА ТОМЕ У СРПСКОМ РУКОПИСНОМ НАСЛЕЂУ

/in /by

Хришћански свет се вековима сусретао са различитим културама, а контакти са Индијом нису били изузетак. Различите представе о овој егзотичној земљи стигле су, путем књижевних веза, и до Словена. У српској редакцији постоји преко тридесет преписа који су тематски везани за традицију апостола Томе и његовог проповедања хришћанства у Индији. У овим апокрифима, као и у другим жанровима средњовековне књижевности, формирају се дуалистичке представе о Индији, у којој се највећа опозиција остварује између њеног богатства и обиља с једне стране и њеног духовног сиромаштва са друге. Анализом ових текстова пружићемо скроман увид у тумачења и значења која су обликовала хришћански поглед на ову, за њих, древну и егзотичну земљу, а самим тим ће се поставити и питање историчности тих докумената. Размотрићемо и како су примљени у српским богослужбеним књигама, иако нису припадали канону.

ПРЕОБРАЖАЈИ ИНДИЈЕ У СРПСКОЈ АЛЕКСАНДРИДИ

/in /by

У раду се анализира начин на који се индијска кампања Александра Великог представљала кроз различите редакције Александриде. У оквир тумачења улазе верзије које произилазе једна из друге: алфа редакција (III век), епсилон редакција (VII–VIII век) и Српска Александрида (XIV век). Анализирају се промене карактеристичних индијских епизода (борба са Пором, посета
мудрацима, сусрети са чудовишним народима). Акценат се ставља на најмлађу редакцију – Српску Александриду и на њене иновације (Филонов лик, приказ Порове палате). Индијске епизоде временом губе на важности зато што нове духовнe теме преовлађују у односу на историјску грађу.