ЏУАНГ ЦИ И ЕПИКУР
Својом материјалношћу уткани смо у ову стварност и не можемо порицати земљу којој припадамо, залогај хлеба или љубав која испуњава наше биће. Епикур сматра да сви људи имају право на срећу, односно на филозофско истраживање, јер само са њим можемо остварити настојање и испунити циљ – живот у задовољству, без бола, живот под окриљем среће. Епикур, као и Џуанг
Ци, има снажну потребу да покаже да је нужно да се човек сусретне са самим собом, са својом суштином. Џуанг Ци, свестан илузија којима човек „уљуљкује себеˮ, долази до увида да то не само што није пожељно, већ није ни могуће. Постоје само вечне трансформације ствари (ву хуа, 物化), као једине извесности за човека. Промене стања и облика стални су пратиоци наших живота.
Ништа не може зауставити и умирити та дубока и потресна космичка поигравања.
