ГРАД КАО ОКВИР ЗАВИЧАЈНОГ ИДЕНТИТЕТА
Рад се састоји из три дела. У првом се настоји да се ближе одреди појам идентитета јер му се придају многа, често неодређена и, чак, произвољна значења. Приказан је, најпре, развој појма идентитета од његове првобитно филозофске до касније индивидуално–психолошке употребе. Новије простирање концепта идентитета смешта га у шири антрополошки и кулуролошки контекст наглашавајући његову колективну, односно културну димензију. У другом делу рада се на тај начин одређен појам културног идентитета смешта у контекст културне политике српских градова. Показано је да је обликовање идентитета српских градова углавном занемарено, да је градски идентитет рудиментаран и да се историјске и савремене особености српских градова ни издалека не користе како би њихов идентитет био успешно обликован. Трећи део рада бави се завичајним идентитетом Пирота и Пироћанаца. Из њега се сагледава на који начин неколико идентификатора који нису изворно завичајни (пиротски ћилим, торлачки дијалект, качкаваљ…), успешно функционишу као елементи за претежно спонтану конструкцију градског идентитета Пирота, дајући му квалитет одрживости и различитости у односу на друге градове.
