Резултати претраге

У периоду стварања прве српске краљевине, улога Стефана Немање као великог жупана, огледала се у балансирању између две велике силе, односно Истока и Запада где је Србија покушавала да развије и задржи национални идентитет. Сачувана хагиографска дела, иако схематизована и писана у сврху величања Немање и његових потомака, ипак изражавају један историјски и културолошки контекст ране Србије, нарочито од тренутка када постаје краљевина. У најранијим сачуваним делима везаним за живот и култ Стефана Немање, најјасније се може сагледати улога очувања српског идентитета и традиције. Основна обележја српске културе, између осталог, била су везана за језик и слику.

У чему је контраверза културног идентитета Србије која се у процесу транзиције налази већ више од два века? Одговоре сам потражила у нестабилном, хибридном и динамичном концепту балканског идентитета. Балкан као специфичан етнички и културолошки микс, као место сусрета племените барбарогеније и дивљаштва, европски Орјент, тачка преплитања традиције и глобалних токова, представља специфичну платформу одакле посматрамо изградњу репрезентације и мешања односа између нашег националног идентитета и културе у целини. Аналогија између процеса модернизације у XIX веку и данашње Србије недвосмислена је, како у поступцима изградње културног и националног идентитета, тако и у последицама неуспеле трансформације друштва. Преласку из традиционалног у модерно друштво, усмераваног према запандоевропским токовима, увек је недостајао макар један од кључних интегришућих фактора. Зато су неусаглашеност друштвене и културне политике и непрецизно вођена еманципација друштва у целини довели до непознавања или погрешног препознавања сопствене културе, традиције и узора, и узроковали догорочну неспособност очувања културне (као и политичке) независности на овим просторима. Овим текстом покренућу питања везана за дефицит модерности, као и за културни империјализам, који се као последица колонијалне доминације задржао на овим просторима. Спрегу политике и естетике анализираћу на примеру визуелне репрезентације националног идентитета, кроз портрете владара – кнеза Милоша Обреновића, на којима се јасно очитује покушај развоја културне стратегије и дефинисања јединственог националног културног модела. Изједначење појма националног идентитета са политичким менталитетом показало је да је пасивни традиционални менталитет (као статичан и некомуникативан) препрека у формирању модерног културног идентитета, који делује иновативно и има способност властите перцепције политичког. Политичка трансформација система која није одржала корак са целокупном трансформацијом друштва, резултирала је неодрживошћу културне политике као темеља модернизације државе и одржању статуса кво према доминантном центру. Због тога, само брисање колонизаторског идентитетског обрасца и прихватање новог није било довољно за успостављање сопственог националног и културног идентитета. Никада завршени процес модернизације условио је перманентну неодређеност савремене култуне политике, јер се у нестабином периоду транзиције, још увек опредељујемо између традиционализма и глобалне културе, притом додатно наглашавајући разлике и контраверзе, а не стварајући поље слободне културне флуктурације. Враћајући се на Балкан као културну парадигму Србије, културна политика данашњице би требало да комуницира са видљивим богатством разноликости, не супротстваљајући се ни традицији ни транзицији, како би избегла инфериорност у препознавању или пак сопствену индиферентност у произвођењу, презентовању и очувању културног блага.

Рад анализира начине наметања идеологије експортоване демократије у српску политичку културу – површност и хибридност тог процеса, неприлагођеност локалним специфичностима техника и метода наметања и наступ домаћих и страних „мисионара”. Рад се бави разлозима, ценом и смислом постигнутих резултата процеса и дубином имплементације колонијалне демократије и демократске културе у српско друштво. Утврђује се смисао разлога зашто се није инсистирало да ли је демократска култура „спроведена изнутра или наметнута споља” као и понављање старог обрасца да „либералне демократије у земљама Првог реда увек захтевају да други народи плате – политички, друштвено и економски – за оно што њихова друштва уживају”.

Транзиција је доста тога променила у Србији, но постоји један број константи културног контекста које транзиција није успела да промени. Пре би се могло рећи да су те константе обликовале ток транзиције. Овде, пре свега треба имати у виду глобалне вредносне оријентације које су традицијом укорењене у друштвено биће овог простора и које се увек изнова појављују у старој суштини и новом појавном облику. Те константе, на дуги рок, отежавају квалитативне скокове а модернизацијским трендовима дају специфичну форму. У њих спадају традиционализам и ауторитарност као и њихови различити деривати. Ради се о глобалним вредносним оријентацијама којима се настоји повезати прошлост са будућношћу и тиме остварити историјски континуитет друштва. Оне друштво чине изнутра противречним и непријемчивим за иновације.

Раздобље кад се један модел развоја, организације и интерпретације света истроши а нови није настао означава време кризе у најширем смислу. Криза погађа све групе, институције, организације и појединце на нивоу свакодневног живота. Она се у почетку сагледава кад се открије да се одређен поредак распада. У случају културе то значи да она постаје супротно од онога што је била и да обрасци културе усмеравају друштвене праксе ка дезинтеграцији. Култура у Србији до сада није била предмет озбиљних размишљања. То илуструје и чињеница непостојања темељне и развијене стратегије у области културне политике. У раду се на конкретним примерима у сфери медија и забаве показује својеврсна криза културе у Србији.