Резултати претраге

Србија, као и друге земље (полу) периферије, током транзиције постаје економска, политичка и културна колонија транснационалне капиталистичке класе (ТНКК) чије је средиште (метропола) у централним друштвима светског капиталистичког система – САД и ЕУ. Тако се и у Србији довршава уобличење система масовне културе који одликују: култура заборава, потрошачког „ослобођења” од греха и стида, фетишизма секса и насиља, као и нормализације („релаксације”) патологије и аморалности. Те одлике налазимо и у „високој култури” коју производе и конзумирају припадници ТНКК (као и кандидати за улазак њу). Највећи део „високе културе” данас је под контролом ТНКК, која суштински диктира доминантни укус. Припадници буржоазије који на (полу) периферији успешно производе или демонстрирају исправан укус, бивају инкорпорирани у идеократску фракцију ТНКК. Отуда је готово сва висока култура у Србији садржајно у знаку компрадорства, а стилски у знаку „концептуалне уметности”. И као што је практично немогуће, у тренутним друштвено-историјским условима, одбацити садашњу главну културну функцију масовних медија у Србији као „колектора” потрошачке хипнозе, тако је практично немогуће, у тренутној друштвено-историјској констелацији, променити компрадорско-колонизаторски карактер овдашњих установа високе културе. Јер, оне су само институционални израз доминантне, материјално и социјално хегемоне класе у српском друштву – компрадорске буржоазије.

Три кључне транзицијске контрадикције културе у Републици Србији (и српске културе) су: 1) конфузан однос између државе и културе, 2) улога тржишта у култури, 3) политичка инструментализација културе и проблем општег интереса у култури и уметности. У првом делу се разматра променљив однос државе и културе од 1990. до 2011. године. Држава и њена културна политика се критикује са антиетатистичких позиција али се истовремено од ње очекује да унапреди развој културе. Слободно тржиште као кључан појам транзиције није наишло на добар пријем у српској култури. Нешто због кризе нешто због традиције, државне подршке у култури и уметности. У другом делу се указује на политичку употребу уметничког стваралаштва које је помогнуто од стране државе. Критичка анализа ових појава суочава се са дилемама демократије у култури при чему се поставља питање општег националног интереса у овој области. У закључку се подвлачи очекивање наставка контрадикција у културној политици Србије а не њихово разрешење.

Овај рад је настао на основу једног истраживања спроведеног у Заводу за проучавање културног развитка крајем 1989. године, садржаја и порука са велике конференције одржане исте те године у Женеви и увидом у реакције културне јавности поводом стања у култури овде и сада. Из истраживања под називом „Културне потребе у будућности и нови модели организованости културе”, спроведеним за потребе Одбора за трећи миленијум САНУ, искоришћени су интервјуи са представницима културне јавности, новинарима културних рубрика штампаних и електронских медија и представницима тзв. репрезентативне јавности, професорима универзитета, књижевницима, архитектама итд. Међународна конференција одржана у Женеви под називом „Пакт за будућност“ и поднасловом „Фактори синтезе економије, културе и комуникација”, пружило нам је сагледавање једног сасвим новог приступа уравнотежавању односа ова три тако важна поља у сваком друштву. Најзад, анализом штампаних медија у последњих шест месеци, с обзиром на све веће незадовољство у редовима не само уметника и стручњака, настојали смо да препознамо ставове културне јавности и њихову оцену узрока незадовољавајућег стања. Све то, обједињено, посматра се у оквиру концепта интелектуалног поља, које, као део глобалног друштвеног простора, тежи да функционише као симболички простор. Недовршеност модела у култури огледа се у томе да није преовладао један чистији модел у коме се не би сукобљавали остаци старог модела и у коме би доминирали уравнотежени односи између државне интервенције, слободног тржишта и самоорганизованости главних актера на интелектуалном пољу.