Резултати претраге

Један од најзначајнијих доприноса аустралијске књижевности у двадесетом веку била је такозвана „морепловачка поезија”, која је свој најпотпунији израз добила у стваралаштву Кенета Слесора, који се сматра утемељивачем модернизма у Аустралији и једним од најзначајнијих песника те земље. Ослањајући се на поступак књижевне митологизације и дефиницију мита према Ролану Барту, у овом раду ћемо се осврнути на најпознатије песме Кенета Слесора, са претпоставком да оне, полазећи од историјских података и географске стварности, трансформишу те чињенице у савремени мит. Друга претпоставка јесте да је митологизација историје у периоду када су песме написане (1927-1932) имала идеолошку позадину у потреби да се, након Првог светског рата, помоћу натурализације песничког израза учврсти културни идентитет Аустралије као релативно младе нације. Анализа песама ће показати како се постојећи историјско-географски подаци у поезији универзализују и тиме, према Барту, преображавају историју у природу. Док се историјска истина у том процесу губи, предност се даје универзалној истини као изразу стања модерног човека

Чланак настоји да Камијеву визију „исправљеног стварања”, с једне стране, мотивационо ситуира у књижевноидеолошке контроверзе његовог доба, а с друге, укаже на њено теоријско оправдање и естетско поткрепљење ослањајући се на, систематски неуобличене али бројне и експлицитне, рефлексије аутора о статусу књижевности и улози уметничке праксе. Закључује се да је наизглед колебљива Камијева позиција производ свесне одлуке – и њеног спровођења – да је превасходни задатак уметника да, у противставу према превратничким доктринама спасоносног решења, својом бунтовном најавом обзирног препорода у име правде и лепоте, разумева и стваралачки сведочи противречја властитог времена и заговара њихово, можда и недогледно, помирење.

Рад разматра проблем спознаје истине у романима Дона ДеЛила и покушава да покаже да се у делима овог аутора до истине никада не долази посредством чињеница, историјских докумената и прича, већ да се истина указује на необјашњив, мистичан начин док су ликови у стању екстазе. Истина се најчешће спознаје колективно, када се чини да широке масе људи повезује невидљива сила која им изненада омогућава приступ пољу знања, а продужена рука ове невидљиве силе су медији који имају моћ да ДеЛилове јунаке доведу у стање слично религијском трансу. Рад ће покушати да дефинише и улогу уметника и уметничке продукције, који имају кључну улогу у померању граница спознаје истине у ДеЛиловом стваралаштву.

У раду се истражује однос књижевности и истине полажењем од претпоставке да овај однос у великој мери одређује данашњи интерес публике за одређено дело, интерес књижевне критике и маркетиншке промоције. На примеру листе најчитанијих књига у 2013. години показaно је у којој мери самопредстављена истина дела утиче на интерес публике али и у коликој мери очекивање познате истине обликује дела. У закључку рада долази се до става да истина на себе преузима својеврсну улогу цензуре колико и аутоцензуре дела у настајању.