Резултати претраге

Рад истражује како и на који начин нови трендови и појаве у уметности производе и редефинишу рад кустоса и начине презентације уметничких дела. Као пример су представљене и анализиране две скорашње изложбе из две еминентне лондонске галерије. Однос уметности и насиља има дугу и сложену историју. Обе изложбе се на свој специфичан начин баве тим феноменом. Почетком ове године галерија Тејт Британија (Tate Britain) је представила изложбу Угрожена уметност: историјски преглед иконоборства у Британији. У исто време Галерија Гагосијан (Gagosian Gallery London) је представила дела двојице аутора Мауриција Кателана (Maurizzio Cattela) и Лучија Фонтане (Lucio Fontana). Три су видљива тренда у односу уметности и насиља: Прво, грубо насиље према уметничким делима до уништења уметничких дела; друго, уметници и уметност користе различите акте насиља као део свог дискурса и језика; треће, уметност узвраћа ударац, напада и прозива доминантне друштвене теме, уврежена мишљења и предрасуде. Професија кустоса није јако стара, постоји тек неких двесто или више година. Дуго година главно занимање кустоса је било чување и периодично излагање поверених дела. Са свим променама које су се десиле и дешавају у савременој уметности захтеви који се постављају пред кустоса постају много сложенији. Улога кустоса се мења од ревносног чувара збирки све више постаје аутор и коаутор у презентирању уметничких дела.

Култура извире из култа, али се на њега не може свести. Културу у сваком времену граде људи са јасним и одређеним идентитетом. Она није продукт стихије светских збивања, нити је независна од морала, с тим да човеков идентитет одређује његов морал, а тек последично етос утиче на његов идентитет. Хришћанство је направило прекретницу у историји, разделивши време на оно пре и после Христовог рођења, превасходно зато што је носило у себи снагу кадру да обухвати и преобрази човекова битијна и културна стремљења, дајући им нове сасуде и смисао. Стварајући цивилизацију и културу доминантну скоро два миленијума, хришћанство је већ крајем првог хиљадугодишта запало у стање које је породило унутарње расколе, на чијим раселинама су настали ратови и револуције који су обележили крај другог миленијума. И Запад и Исток Европе данас пролазе кроз кризу која није „увезена”, пошто је продукт духовне дезорјентације и немоћи становника старог континента да препознају своје хришћанске корене, да на њима изграде хришћански идентитет, а онда и културу која би била огледало тог идентитета. Није просто реч о потреби избављења са маргина друштва, нити о носталгичном „жалу за Константинопољем”, него о потрази за смислом и жеђи за есхатоном. И криза може бити подстицајна за нова прегнућа и стваралаштво, јер она нема само негативно значење прекида и губљења континуитета. Сам грчки појам κρίσις значи и суд и преиспитивање, доношење нових одлука и постављање нових почетака, који ће бити у стању да човечанство ослободе од наметнутих глобалистичких, али и подкултурних и некултурних образаца понашања.

Рад ће се бавити перформативним учинцима културних политика два различита друштвено-политичка система у конципирању, обликовању, успостављању и одржавању континуитета али и покретању трансформација значајне културне институције/манифестације у нашој средини – Октобарског салона. Покренут прво као изложба најбољих остварења из ликовне уметности, а убрзо и као смотра на којој су приказивани актуелни токови и у примењеној уметности, Октобарски салон је скоро три деценије концепцијски био доследан, скоро непроменљив. Током последње две деценије Октобарски салон пролази кроз измене, од којих су неке биле и радикалне (претварање Октобарског салона из локалне у међународну манифестацију). Обично су се те трансформације сагледавале у светлу мењања парадигми у савременој уметности по вертикали (старо-ново) и (ређе)/или (чешће) по хоризонтали (истовременост разлика), док се утицаји идеолошких матрица на осмишљавање, трајање и промене Октобарског салона, као и микро-политике локалног света уметности нису разматрали, нити проблематизовали.

Аутор се у овом раду бави разматрањем политичности инсталације и њеном топологијом. Инсталација, али и свако уметничко дело уопште, поседује своју екстериорност, интериорност и споља. Споља се одређује као виртуални план иманенције који утемељује категорије екстериорности и интериорности. На виртуалности почива и афективност инсталације, што води разматрању односа између виртуалних сингуларности и актуелизованих стања ствари, молекуларног и моларног. Политичност инсталације лежи у пресеку виртуалног и актуелног, моларног и молекуларног, споља и екстериорности/интериорности, афекта и аксиоматике капитализма, и нуди потенцијално нове начине замишљања другачије политике тела и субјекта.