Резултати претраге

Аутор даје паралелну и упоредну слику, с једне стране југословенског друштва шездесетих и, с друге, рокенрол музике која се у тој деценији учврстила као водећи музички тренд младе генерације. Он покушава да одговори на питање како је рок култура као феномен капиталистичке и империјалистичке Америке нашла место на културној мапи једне социјалистичке и антиимперијалистичке земље, каква је била Југославија. У чланку се говори о „раскршћу” на коме се нашла СФРЈ: док је друштво свој развој програмирало у складу са материјалистичким основама марксизма (са одговарајућом идеологијом), дотле је култура тога друштва неинтенционално следила веберовске идеалистичке принципе. Аутор настоји да докаже тезу по којој рокенрол, иако дошао извана, није наметнут Југославији силом (економском или политичком), јер је и он сам представљао опозицију доминантној култури америчког друштва у коме је поникао. У том делу он полемише са теоретичарима завере, по којима је рокенрол имао улогу „тројанског коња” који ће поспешити рушење комунизма. Као основни разлог брзог и топлог пријема рокенрола од стране младих наводи се чињеница да је у Југославији још пре Другог светског рата била утемељена традиција џеза и забавне музике, са одговарајућом културом на коју се рокенрол надовезао и коју је обогатио. Али, рокенрол није био просто асимилован у земљи хероја комунизма и Народноослободилачке борбе. Његов пријем пратиле су бројне противречности, сасвим различите од оних које су избијале у први план у САД и Великој Британији. Противречности су овде произлазиле из карактера друштвеног система и традиционалистичког културног обрасца. По аутору, акултурациони талас на коме је рокенрол дошао био је успешан јер је рокенрол таква музика која има универзално значење и домашај. Он се не може без остатка свести на остале атрибуте који чине део његовог укупног естетског израза – социјалне, антрополошке и психолошке.

Аутор се бави концептом интерфејса који је Лев Манович (Lev Manovich) формулисао у својој књизи The Language of New Media (Језик нових медија). Манович користи израз „културални интерфејс” (cultural interface) да означи различите начине репрезентације дигиталних објеката културе који у савремено доба, по његовом мишљењу, немају јединствену, инхерентну материјалну форму. Критички се анализира та теза, којом се интерфејс изједначава са медијем као средством или материјалом уметничке експресије. Проблематизује се и Мановичев семиолошки приступ у оквиру кога се рачунарски интерфејс дефинише као „кôд” и аргументује потреба за новим, не-семиотичким оквиром, у којем би био постулиран интерфејс као најзначајнији савремени теоријски појам.

Рад се бави теоријским истраживањем специфичности нових медија применом модела и метода установљених и развијених у теорији текста. За разлику од линеарних модела комуникације који се односе на вербални језик, интертекстуални модел нелинеарног грађења текстуалних веза пружа боље разумевање комплексних процеса производње значења карактеристичних за нове медије. Хипертекст као текст повезан на многобројне начине са другим текстовима, омогућио је сваком кориснику нових медија да слободно бира нит коју ће следити при читању датог текста. Разрада и практична примена концепта хипертекста у оквиру технологије нових медија, у потпуности је потврдила теоријска сазнања до којих се дошло у савременој лингвистици и теорији текста.

Овај рад разматра суштинске промене које су нови медији донели савременом новинарству, које неки аутори већ називају и постжурнализам. Те промене највидљивије су у сферама односа: информација – извор – новинар – новинарство – читалац/конзумент и евидентне су у свим деловима комуникационог процеса, те се тичу како квалитета и независности новинарства, тако и његове интерпретативности, аналитичности и разноврсности. Мултиекранско друштво међутим, насупрот очекивањима није донело значајне квалитативне промене, српски медији и новинари се у томе нису најбоље снашли (уз ретке изузетке доминантно таблоидног профила), а тривијални садржаји додатно су повећали ионако „загађену” и, преобиљем информација, засићену медијску поготово онлајн сцену. Очигледна криза ауторства, неизналажење одрживог пословног модела, континуирано осиромашење, криза креативне индустрије и доминација обраде уместо креирања садржаја – додатно су закомпликовали професионални, етички, али и социолошки и демократски хабитус у њиховом изворном значењу. Аутори покушавају да успоставе однос између узрока и последица свих ових феномена нудећи решења, али и истичући да нарастајућа атомизација, фрагментација, сегментација публике, сужавање њеног интересовања и ширење антисоцијалног расположења могу имати далекосежне последице. Не толико по масовне медије колико по само друштво и новинарство као његов интегрални део и један од стубова грађанског демократског поретка. Како на глобалном, тако поготово на локалном нивоу.