Резултати претраге

Овим радом аутор испитује како се некадашња бинарна опозиција између хероја и њима супротстављених негативаца неутралише и/или трансформише у телевизијској фикцији. Док су некада ликови хероја и злочинаца заснивани на супротностима између апсолутног Добра и Зла, данас су њихове дефиниције у перманентној трансформацији. Такође, рад покушава да дâ увиде и редефинише аспекте антихероизма. Популарне TВ серије субвертирају идеју хероизма, као и идеју моралности присутну у класичним жанровима, заснованим на дуалности света, борби добра и зла, искушењу, пакту са ђаволом, страдању, а који кулминирају искупљењем, катарзом, спасењем. За антихероја нема спасоносног (раз)решења. У другом делу рада, разматрају се теорије које су се, од друге половине XX века до данас, бавиле питањем развијања емоција према медијским садржајима и медијским ликовима које можемо дефинисати као антихеројске, а пре свега теоријом афективног размештања, која објашњава гледаочево рефокусирање позиције протагониста, али и моралне механизме одбране према њима развијених емоција у сврху задовољства.

Улазак у на изглед сасвим ново поље истраживања, какво је истраживање синтетичких светова, поставља пред антрополога методолошке изазове који су на први поглед јединствени: рекло би се да нови медиј, који дефинише нови простор и омогућује обликовање нових култура, захтева и нове методолошке алате за прикупљање података, односно за теренски рад. Међутим, пажљивије посматрање услова кретања синтетичким световима показује да се ту истраживач суочава са потпуно истим методолошким проблемима као у било ком класичном истраживању појединачне, специфичне културе, отварајући чак питања валидности многих ранијих РЛ истраживања. Анализа, као и досадашња пракса, показују да је и даље у потпуности на снази основни постулат теренског етнографског истраживања, које је Малиновски дефинисао још 1922. године: посматрање са учествовањем, с тим што је постало јасно да је управо учествовање кључно за разумевање онога што се у свету догађа, детаљ који је у многим, пре свега, домаћим етнографским истраживањима доследно занемариван.

Циљ овог рада је анализа политике репрезентације лика Председника Јосипа Броза Тита у најзначајнијим телевизијским серијама у периоду после 2000. године. Након кратког прегледа улоге коју је аудиовизуелна слика (филмска, а затим телевизијска) играла у изградњи Титовог култа личности у периоду СФРЈ, главни део рада се анализом тематског и наративног садржаја релевантних ТВ серија бави начином на који су наслеђени дискурси из периода социјализма прошли кроз политичку и друштвену транзицију. Критички сумирајући променљиво значење приказа Титовог лика у контексту конструкције и ре-конструцкије културе сећања у главном делу рада се диференцирају постојећи националистичко-патриотски и конзумеристички приступи.

Osnovni zadatak teksta jest pokušaj izvođenja kritičke analize diskursa mjerâ štednje koji se manifestira pojačanom produkcijom specifičnog tipa medijskih, javnih i političkih narativa te znakovitih metafora poput bolnih rezova, stezanja remena, navodne nužnosti u provedbi razno raznih socijalnih dijeta, itd.; kao i njima srodnih sintagmi poput ‘povoljne ili nepovoljne poduzetničke klime’ te ‘olujne krize koja je poharala’, a u konačnici rezultiraju ideološko-hegemonijskom perpetuacijom političke ekonomije kapitalizma i njoj pripadajuće moći. Pristupamo ovom tipu diskursa kao ideološki fabriciranim naturalističkim diskurzivnim formacijama koje naizgled benignom metaforičnošću jezika žele stvoriti privid navodne neideološkosti recentne krize kapitalističke ekonomije i njezinih političkih te socijalnih aspekata. Prevladavajući disciplinarno-predmetni pristup u analizi predstavljenog, problemskog motiva kreće se u domeni bogatog konceptualnog arsenala kulturalnih studija, odnosno škola mišljenja (strukturalizam, semiotika, neomarksizam, kritička analiza diskursa, teorija ideologije, kritička teorija društva …) i autora (Bahtin, Gramsci, Hall, van Dijk, Barthes, Foucault …) od kojih kulturalni studiji podosta crpe, predmetno i metodološki. Zaključak je da na primjerima spomenutih sintagmi svjedočimo kako hegemonija naprosto više ne može ostati u konturama predvidivog, kontroliranog jezika tehnokracije te iz tih razloga neuspješno traži izlaz, bijeg u konotativno, u znakovitu alegoriju, metaforu, preneseno značenje.