Резултати претраге

Излазак тела из теоријске анонимности пружа могућност за другачије промишљање савремене културе. Јавља се потреба за поливалентним мишљењем које прати логику отеловљеног субјекта савремене културе, насупрот бинарном мишљењу културе модерне. Укрстићемо постродне конструкције тела у антропологији, филозофији са киборшким технотелима дигиталне културе.

У раду је приказан део резултата истраживања које је имало за циљ да се утврди како ученици процењују наставни предмет Ликовна култура и како процењују особине наставника овог предмета. Истраживање је извршено на основу упитника на узорку од 220 ученика основних и средњих школа. Резултати истраживања указују да четвртина испитаних ученика сврстава Ликовну културу у групу омиљених наставних предмета, као и да чешће то чине ученици са нижим општим успехом, него ученици са вишим. Особине наставника ликовне културе представљају пресудан чинилац када ученици Ликовну културу сврставају у групу омиљених предмета, затим, следе садржаји предмета и наставников приступ раду. Више од половине испитаних ученика сматра да се Ликовна култура мање вреднује у односу на друге предмете и препознаје пресудну улогу наставника ликовне културе у подстицању интересовања младих према ликовним уметностима. У закључним разматрањима указано је да се карактеристике наставног предмета могу посматрати кроз компетенције наставника да планиране садржаје учини приступачним и интересантним за сваког појединачног ученика.

У раду је разматрана истинитост Истерлиновог парадокса, о дугорочној неповезаности економског раста и субјективног благостања популација. Анализом је обухваћено 14 релативно развијених европских земаља, у периоду између 2002. и 2012. године. Подаци, који потичу из European Social Survey-а, иду у прилог истинитости парадокса, односно указују на непостојање корелације између економског раста и промена просечног субјективног благостања популација. Објашњење резултата се може тражити у хипотези релативног дохотка, опадајућој маргиналној корисности БДП-а, принципу хедонистичке адаптације и теорији нивоа аспирација. Резултати, између осталог, иду у прилог утилитаристичкој идеји о премештању примарног циља политика развијених друштава – са економског раста ка повећању субјективног благостања.

Овај рад анализира, с једне стране, уметничко дело Мухамеда Кафеџића – Мухе, а с друге, проматра значење и примењивост теорија културне апропријације на његов рад. Циљ рада је да представи сложен поступак преузимања токова и појава из историје уметности, на примеру Кафеџићевог рада јапанских укијо-е дрвореза (XVII-XIX век) и Америчког Поп арта (XX век), који контекстуализацијом и иновативним третирањем добија нова значења и читања. На крају, у контексту Босне и Херцеговине, намера ми је да заговарам идеју како Мухин уметнички рад има одлике неприпадања локалној средини, традицији и поседује, последично, једно транс-културно усмерење. Међу наведеним делима се налазе серије радова попут 100 Views of Ukiyo-e, Volume I: Masters, омаж укијо-е традиционалним уметницима од XVII до XIX века тематизујући низ представа (позориште, митологија, еротика, самураји, куртизане, пејзажи, животиње); затим серије History re-painting и Japanesque које се поигравају са контекстом Босне и Херцеговине; 100 великих таласа који чине омаж и интерпретацију у виду мурала/уличне уметности Хокусаијевог Великог таласа Канагаве; као и Utamaro Lichtenstein која са хумором директно реферише истовремено на уметнике Роја Лихтенштајна и Хокусаија, два битна узора Мухиног рада.