Резултати претраге

Текст разматра контекстуалне праксе на примеру уметничке резиденције Цимер покренуте у оквиру Ликовне редакције Дома културе Студентски град и реализоване у Студентском граду на Новом Београду крајем 2014. године. Узимајући у обзир локални контекст и специфичности, у тексту се расветљавају основни аспекти и стратегије партиципативне уметности примењени у оквиру конкретног пројекта као што су: истраживање и рад са заједницом, осветљавање одређеног социјалног проблема, нагласак на креативном процесу и непредвидивост исхода уметничког процеса, апропријација метода и облика комуникације из свакодневног живота у уметничким пројектима, делегирани перформанс. Кроз анализу уметничких акција интернационално активног уметника Александра Јестровића или Јамесдина, првог учесника уметничке резиденције Цимер, откривен је нови поглед и остварена видљивост постојећих проблема у оквиру живота студената у Студентском граду, који су кроз навику постали недовољно видљиви. Рефлексија искустава из микро контекста неминовно је повезана у тексту са разматрањем промена и токова у ширем друштвеном и историјском контексту.

Док класична генеалогија, као родослов, трага за почетком, настоји да утврди порекло особе, појаве, или појма, да се спусти до онога ко је био први у лози, како би сам почетак извела из времена и историје, односно зачетника лозе учврстила у његовој митској улози, како би, дакле, почетак начинила нужним и на тај начин га лишила контекста – јер контекст је посебан и у њему нема нужности – Ничеова генеалогија показује да је почетак увек контекстуалан, случајан, да је и он произведен, да, најзад, и иза првог у лози постоји још првији те да је сваки почетак, заправо, ствар конвенције. Класична генеалогија деконтекстуализује почетак, док га Ничеова управо контекстуализује. Последице ничеанског схватања генеалогије, пак, како показује Фуко, доносе не само радикално другачије разумевање методе, већ пресудно утичу на разумевање почела, оног грчког аrche, које је одувек било изван времена, изван контекста: генеалогија показује да управо контекст одређује чак и оно за шта смо веровали да измиче сваком контексту.

Рад има за циљ да укаже на могући развој књиге као медија у савременом, али и будућем дигитализованом друштвеном контексту. Први део рада бавиће се историјским развојем књиге као медија. Други део рада анализираће садашње културно окружење књиге и указаће на стање у индустрији књига, њиховој дистрибуцији и читаности. Трећи део покушаће да укаже на могући развој књиге у будућности. Циљ рада је да се оспори схватање књиге као статичног медија, да се укаже на чињеницу да она у различитим облицима постоји много раније од Гутенбергове револуције и да ће након дигиталне револуције и даље постојати. Историјска перспекива и различити облици егзистенције књиге омогућиће нам да схватимо њен прелазак на дигитални облик као нешто што је у савременом друштвеном контексту нужно, као и да је далеко од тога да њен штампани облик изчезава. Књига није одувек била онаква какву је данас познајемо (штамапана на папиру и укоричена), за којом неки већ жале отписујући јој будућност, већ је временом како су технологија и писменост напредовали, мењала своје облике да би данас поред штампаног облика добила и своју електронску форму.

Текст Скице за теорију нових медија предлаже отворене проблеме за еклектичну расправу нових медија у пољу савремене естетике и теорије уметности. Указује се на статус новомедијског уметничког дела и на замену концепта уметничког дела уметничким диспозитивом. Појам диспозитива се преузима из теорије Мишела Фукоа и филозофије Ђорђа Агамбена. Појам диспозитива примењен на теоретизације нових медија се показује на отворен, променљив и процесуалан начин. Ту се указује на прелаз од појма релацијске естетике Николаса Буриоа на појам процесуираних односа и тиме на динамизиран концепт уметничког диспозитива. Повезивањем техне са епистемом и афектом успоставља се основа за политизацију уметности и за разматрање политике уметности. Појам политике уметности се разматра референтно према Жаку Рансијеру и Габријелу Рокхилу. У другом делу текста се редефинише појам нових медија у историјској перспективи: од авангарди преко неоавангарди до савремене уметности.

У раду се проблематизују различити теоријски оквири за могуће појмовно одређење контекста. Започиње са лингвистичким тумачењем као најранијем покушајем издвајања и дефинисања контекста у односу на перформатив: конвенционалним и партиципативним схватањем контекста. Затим се наставља са деконструкцијом контекста која представља раскид са лингвистичким приступом и истовремено уздизање контекста на ниво појма. Следећи теоријски оквир је Бурдијеов појам поља сила који контексту даје релациони карактер – скуп односа, а не елемената – и ослобађа га супстанцијалистичких рецидива. Међутим, тек увођењем Делезовог појма ризом и асамблажa као ризомског модела повезивањa прави се радикалан одмак од дуалистичких матрица које урачунавају претходни теоријски оквири: формалистички (уметничко дело вс. контекст), лингвистички (текст вс. контекст, субјективно вс. објективно), деконструктивистички (присуство вс. одсуство, прималац вс. пошиљалац) и поље сила (унутар вс. изван поља). Предлог за ново одређење контекста који одговара савременом тренутку и савременој уметности и урачунава достигнућа свих претходних теоријских оквира је флуидни контекст – термин преузет од Баумана (флуидна модерна).