Резултати претраге

Рад се бави анализом распрострањености и социо-демографским карактеристикама еколошког активизма у Србији. Подаци су прикупљени у оквиру три истраживачка пројекта (анкетно истраживање реализовано на репрезентативном узорку грађана Србије (Н=1952) и две еколошки угрожене заједнице (Панчево (Н=450) и Бор (Н=350)) и полу-структурисани интервјуи са лидерима 44 еколошке невладине организације из Србије). Резултати истраживања показују да је еколошки активизам релативно неразвијен како на територији целе Србије, тако и у непосредно погођеним заједницама. Типични еколошки активиста је млађи мушкарац или жена, становник/ца града, припадник/ца средње класе, високо образована особа која је релативно материјално обезбеђена. Када је Панчево у питању, подаци показују да социо- економске варијабле (материјални и класни положај) не показују статистички значајан утицај што се може приписати демократизујућем ефекту еколошких ризика. С друге стране, случај Бора је атипичан јер се ни једна од социо-демографских варијабли не показује статистички значајном, што се може објаснити готово потпуном економском зависношћу становништва од пословања Рударско-топионичарског басена Бор (који је уједно и највећи загађивач).

Основни циљ овог рада је испитивање положаја Србије у светском капиталистичком систему према економским карактеристикама, односно утврђивање да ли се она, према економским параметрима одабраним на основу операционализације теорије Имануела Волерстина (Immanuel Wallerstain), може окарактерисати као земља центра, полу- периферије или периферије светског капиталистичког система. Капитализам је структурисан на такав начин да се у њему може уочити јасна разлика између центра, полу-периферије и периферије. Центар као место у коме је концентрисан сав капитал, технолошка иновација и политичка моћ производи најсофистицираније производе који су уједно и најскупљи. Међутим, његова економска моћ заснива се на експлоатацији периферије у којој се налази јефтина радна снага и у којој се производе најјефтинији производи. Полу-периферија се налази између центра и периферије, те је уједно експлоатисана и експлоатише. Волерстиново теоријско становиште је веома плодоносно за проучавање савремених друштвених односа у глобалном контексту заснованом на експлоатацији великог броја земаља светског капиталистичког система.

Спирала златног пресека је пропорционални код природе који расте по Фибоначијевом низу бројева и одржава равнотежу односа: геометрије простора, времена, материје и информације. Златна спирала је градивно оруђе које као скуп спирала у форми етарских вихора (торуса) ствара фракталне репетитивне структуре електромагнетне енергије које плету гигантску холограмску тканицу матрице широм свемира. Она је савршена мера која говори да се целина односи према већем делу као већи према мањем.

Спиралнa космичка енергија је везивна нит која спаја човека са Небом и Земљом. Класична књига мена и ДНК користе овај основни космички образац, или универзални код, да изграде своје форме и функције. ДНК садржи генетски материјал и процесе по којима се стварају биолошка, физичка тела. Класична књига мена садржи принципе филозофских и психолошких процеса на основу којих се формирају промене и прелазна стања људског ума и духа по начелу Небеса/космос и човек су уплетени у Једно.

Процес упознавања себе (Gnothi s’eauton) дуг је и трајан је процес индивидуације и/или обожења. Постепено и мучно издвајање С(с)себе (Сопство) из спољашње средине и спољашњег утицаја (Хајдегеров појам Се), тражење С(с)ебе као Личности – на путу од индивидуе до личности – могао би се, нешто смелијим поступком, назвати – спирални пут. Спирала (грчка реч) се дефинише као крива линија (завојница, завијутак, окука) која чини низ све већих завијутака око једне тачке у равни. Ова тачка би се могла означити и као жижа (средиште, жариште, центар) или као оса, замишљена средишна права линија око које се окреће чврсто тело. У математици спирала је крива у равни која бесконачно много пута обилази неку утврђену тачку. Спирала хиперболично (који припада хиперболи) представља криву која се, с једне стране неограничено приближава тачки О (асимптотска тачка), а са друге, једној правој асимптоти која је паралелна поларној оси. То је права која се према кривој линији односи тако да се њих две, ако се продужују, све више приближавају једна другој, али се никад не додирну. Зар нас ова задивљујућа слика асимптоте не подсећа на однос Човека и Бога?