Резултати претраге

Рад настоји да прво одреди значење појма лаж и појмове изведене од њега. Осврће се и на схватање лажи у хришћанству, као темељу европске цивилизације, односно у нововековној философији. И док хришћанство прави оштру разлику између истине и лажи, дотле философија ову поделу релативизује и обесмишљава (Шопенхауер). Рад потом наводи опис односа Манојла Комнина и Стефана Немање у беседама Константина Манасија и Евстатија Солунског. Оба беседника уздижу Манојла, да би га у једном тренутку изједначили са Богом. Немањи пак дају епитете који се углавном вежу за Сотону. Насупрот њима Стефан Првовенчани када пише Житије своме оцу, лепим бојама описује и цара Манојла. Последице царевих освајања су убрзло нестале нестанком Византије, а дело великог жупана територијално проширење, стицање независности, оснивање Хиландара је наставило да траје. На крају Немања је и постао светитељ, што Манојло није. Закључено је да лаж изречена од силних и моћних не траје вечито.

Након чувене Адорнове реченице: ,Писати поезију после Аушвица је варварство, поставља се питање да ли је етички представљати холокауст у уметности и ако јесте, на који начин је то могуће учинити. Дискурс холокауста мотивисао је и покренуо бројне уметнике и критичаре на промишљање и дискусију о неразјашњеним питањима репрезентације холокауста: Ко има право да покуша да представи холокауст? Како треба представљати холокауст и како се можемо бавити питањем одговорности у послератном свету? Поезија, ритуал, музика, филм, фотографија, уметност уопште, помажу нам да се сетимо, подсећају оне који се нису чак ни родили да морају да осете патњу коју су имали среће да избегну, не само зарад одавања почасти жртвама, већ да би и сами остали хумани. У Аушвицу су култура, наука, уметност, прогрес постали наказне слике у огледалу људског бивствовања. Питање које се стално поставља пред нама после Аушвица је: Да ли је Аушвиц крај-врхунац наше културе, или је прекретница коју још нисмо разумели? Да ли је могућа уметност која ће изразити истину о Аушвицу? Ако холокауст означава историјски преокрет због примене екстремног насиља масовног убијања, онда тај преокрет поставља пред индивидуално сећање и колективно памћење сасвим нове изазове.

Циљ овог рaдa је истрaживaње феноменa турбо-фолкa кaо симптомaтичног стaњa испреплитaних другости унутaр Југоисточне Европе путем дискурсa о Бaлкaну. Од 70-их година XX века овај музички жанр један је од саставних елемената модерне и савремене кафанске културе у Србији, који од свог настанка носи негативне и често сукобљене дискурсе у нашем друштву. Анaлизирaјући нaчине нa који је музички жaнр турбо-фолкa позиционирaн између рaзличитих идентитетa нa просторимa бивше Југолaвије откривaмо репродукције оријентaлизмa (nesting orientalisms) нa које укaзује Милицa Бaкић-Хaјден (Milica Bakić-Hayden) у својој студији. Рaспрострaњеност рaзличитих оријентaлизaмa у култури Бaлкaнa и његова пaрaдоксaлнa позицијa кaо мостa између Истокa и Зaпaдa кроз феномен турбо-фолк жaнрa укaзује нaм нa контрaдикторну и нестaбилну природу идентитетa кaо тaквог.

Београдске градске власти су се још 1920-их определиле да се (Бео)град представља наглашавањем његове историје, културе и квалитетног друштвеног живота. Друштвени живот престонице пре свега се одвијао у кафанама, а међу кафанским „епицентрима“ је од краја 19. века четврт Скадарлија. Она и данас сведочи о (старо)градском духу. Представљајући укратко историјат Скадарлије, уметничку акцију којом је ова четврт крајем ‘60-их година 20. века оживела и туристичку атракцију савременог Београда, рад је посвећен питању концептуализације Београда као града игре.

У раду се анализира значај кафане у организационој култури фудбалског клуба ветерана и ветеранског фудбала у Београду. Истражује се улога кафане као сјајног трећег места у којем се организује дружење након утакмице – треће полувреме и проверава теза да је управо то треће полувреме и најважнији циљ организације како појединачних клубова, тако и целокупног такмичења. Основни појмови и приступи социологије организације чине теоријски оквир у којем се настоји спровести поменуто истраживање – појам организације, организационе културе, садржај и типови организационе културе. У овом интердисциплинарном настојању посежемо и за доприносима социологије слободног времена и кафанологије.