Резултати претраге

Аутор у форми социолошког есеја анализира кафану као друштвену и културну институцију, начин и стил живота, део свакодневице и образац понашања. Све то поткрепљује изводима из дела знаних писаца који су се освртали и на кафану. На крају указује и на другу страну медаље, тј. на кафанску патологију која се врхуни у алкохолизму.

Кафана, како само име каже, везана је за пијење кафе, уз коју је ишло и пушење дувана. Прва кафана на тлу данашње Србије отворена је у Београду 1522. године. Временом су под Турцима отваране и механе, ашчинице, каравансараји и ханови. Нестанком турске власти, опстале су само кафане које су имале широку улогу – друштвену, економску, политичку, културну. У претходном историјском периоду, средњовековна Србија је имала гостионице по градовима. Гостионичару се предавала роба, коју је морао да чува и на поласку да је преда госту. Црквено право је забрањивало клиру да посећује и поседује гостионице. Најзначајнији гости гостионица осим ходочасника су трговци, што је морало да позитивно делује на развој угоститељства. У статутима приморских српских градова различито су третиране. У Будванском статуту се не спомињу, у Скадарском су били забрањене, а у Которском им је било прописан правни положај. Није могуће упоредити, значај гостионица и кафана у временима у којима су постојале али се може са сигурношћу закључити да су гостионице, као и кафане, имале велики економски значај.

Иако не представљају феномене исте врсте, поређење кафане као друштвене институције и интернета као технологије има социолошког значаја у контексту кафанологије. Таква компарација у овом раду обухватаће упоређивање кафанске и интернетске друштвености на темељу функција које теоретичари придају једном односно другом феномену. Основна хипотеза јесте да већина функција које се приписују кафани могу да се примене на интернет и обратно, што упућује на закључак да је у сржи друштвеног аспекта употребе интернета заправо пресликавање образаца друштвености из реалног у виртуелни простор. Следствено томе, кафанска и интернетска друштвеност нису супротстављени већ комплементарни концепти. Интернетска друштвеност заправо представља верзију 2.0 свог кафанског пандана, јер исходи из образаца друштвених односа својствених периоду модерности које глобална друштвена мрежа унапређује, сели у виртуелни простор и при том, како и свака нова појава, поставља и нове контроверзе и дилеме.

Предмет истраживања у овом раду су кафане као трећа места, која су дефинисана из угла социолошко-генеалошког приступа. Генеалогија је предложена као теоријско-методолошки оквир истраживања, односно као спацијална историја местâ. Задатак такве генеалогије је да истражи спацијализацију једног типа друштвености и социјалног капитала грађанског друштва. У раду је назначен и шири друштвено- историјски амбијент, у којем се друштвена улога и значај трећих места огледао кроз њихов допринос у процесима формирања нових облика друштвености и јавног резоновања уопште. Историјски успон кафана је у раду контекстуализован: у оквире појаве новог типа критичке јавности у односу на стару репрезентативну; у оквире процеса одвајања приватне и јавне сфере; и као једна врста до краја неиздиференцираног простора, прекида и хетеротопије, која у социјалној географији грађанских друштава стоји насупрот постојећој сталешкој диференцијацији и будућој просторно-класној сегрегацији. У закључку рада је истакнуто да, упркос томе што су трећа места била повлашћени друштвени простори, она нису једина и фундаментална места генезе рационалног дискурса. Па ипак, трећа места имају кључни значај у процесима формирања урбаних институтâ, образовања јавног простора, јавног говора, грађанских слобода и легитимације рационалности у друштвима Западне Европе.

Музејски фестивали привлаче велики број људи: неки долазе само тада (потенцијални посетиоци редовних музејских програма), док други долазе и мимо фестивала (посетиоци). Ово истраживање спроведено је током фестивала Музеји Србије десет дана од 10 до 10 (N = 2472). У складу са теоријом планираног понашања (ТПП) и резултатима ранијег истраживања које је показало да ставови, субјективне норме и опажена контрола јасно диференцирају посетиоце од потенцијалних посетилаца редовних музејских програма – први циљ овог истраживања био је да се провери да ли се ти налази реплицирају. Други циљ је био да се испита да ли ТПП додатно диференцира потенцијалне посетиоце у зависности од намера да чешће посећују музеје након фестивала. Резултати су потврдили раније налазе и показали да ставови и опажена контрола додатно диференцирају потенцијалне посетиоце. Дискутоване су теоријске и практичне импликације резултата, као и применљивост концепта потенцијалне музејске публике у контексту фестивала.