Резултати претраге

У раду се настоје приказати елементи преовлађујућег схватања културе у теорији организације. Наведено поимање се објашњава самим одликама теорије организације као научне дисциплине и професије, конкретније њеним изразито примењеним карактером. Економска глобализација и интернационализација пословних активности представљали су кључни подстицај развоја дисциплине последњих деценија. Схватање организације као отвореног система увело је појам културе у теорију и истраживања, омогућавајући развијање и конкретних поступака и пракси за стварање ефективнијих и ефикаснијих организација (првенствено економских). Наведени ваннаучни подстицај за развој дисциплине управо је и кључни разлог донекле поједностављеног и недовољно промишљеног схватања и истраживачког операционализовања појма културе у савременој теорији организације.

Рад је посвећен култури сећања на југословенски рокенрол у Србији овде и сада. Рокенрол у естетском и социолошком смислу, по аутору, представља важну карику у ланцу културне традиције српског друштва. Он и популарна култура уопште (укључујући џез и забавну музику) неоправдано су запостављени иако стоје уз раме народној и сеоској култури као традиционалним формама стваралаштва. Овдашња политичка и културна елита не схвата да српска урбана традиција може представљати најважнију спону Србије са светом који се глобализује и модернизује. Она културу сећања и идентитете резервише превасходно за традиционалне фолклорне форме наше културне баштине, сматрајући (вероватно) да у оквир појма традиција улазе само елементи руралног начина живота. Аутор овога рада се критички осврће на културну политику која је некомпатибилна са савременим и модерним културним кретањима у свету, а то чини кроз поглавља која су посвећена дефинисању културе сећања као социолошког феномена, културној анализи југословенског рокенрола (његовим дометима и доприносима) и политички програмираном забораву. Заборав у овом виђењу није случај већ свесно опредељење политичког естаблишмента. Рокенрол, а поготову онај са префиксом југословенски, не уклапа се у његову идеолошку, апсолутистичку и популистичку матрицу.

Златне виљушке које је наводно користио велики жупан Србије Стефан Немања на банкету приређеном у част Фридриха I Барбаросе, цара Светог Римског царства, у Нишу 1189. године, одавно су парадигма романтичарског схватања боље, славније и узвишеније прошлости. Луксузни, скупоцени део прибора за обедовање, Немањине виљушке временом су прерасле у својеврсни друштвени феномен, симбол за владара профињеног укуса и изузетних манира, али и метафору националне изузетности. Овај рад настоји да комплексном гастрохеритолошком методом сагледа својства, место, намену и симболизам виљушке у српској култури обедовања средњег века истражујући најразличитије доступне изворе од ликовних представа, преко археолошких налаза до књижевних, историјских и других референтних садржаја с посебним освртом на владарску трпезу и гастродипломатију.

Посматрајући два портрета мађарских принцеза из последње генерације дрeвне мађарске владарске династије Арпадовића, покушаће да се сагледа значај женских портрета и уопште визуелне кутуре у средњовековној политици и међународним односима. Принцеза Марија и Кателина Арпадовић биле су две кључне фигуре, преко којих је требало остварити легитимитет на наслеђивање мађарског трона. Преко Марије династија напуљских Анжујаца, а преко Каталине Немањићи из Србије надметали су се за власт у овој средњовековној Игри престола. Ни једна ни друга принцеза нису директно учествовале у овом рату, али се њиховим пореклом, као и ликом манипулисало у циљу остварења политичког плана. У политици средњег века, као и данашњој, медијски рат играо је изузетну улогу. У манипулацији, визуелна порука имала је, у најмању руку једнак, ако не и већи утицај од писане или изговорене речи. Владарски портрети представљају кључне трагове за проучавање медијских ратова средњег века, који се у својој основној идеји не разликују од савремених.

Tрагајући за новим идентитетима, државе настале на тлу некадашњих југословенских република већ годинама покушавају да остваре и осигурају сопствену интерпретацију прошлости богате дисонантним наслеђем. То иде веома споро, будући да земље наследнице немају транспарентну културну политику, због чега, даље, и не чуди да се о проблемима и питањима у вези са политикама сећања веома ретко јавно дискутује, а о успостављању јасне, општеприхваћене, националне стратегије или законске регулативе нема ни говора. Како је меморијализација, као процес, дубоко политизована, она пресликава политичку, културну, историјску и друштвену стварност у одређеној држави. Водеће елите, на првом месту политичке, су ти арбитри који одлучујуће утичу на то кога ћемо и зашто памтити. Kонкретно, тo значи да се друштво неће сећати свега, већ углавном оних догађаја, периода или особа које поменуте елите одреде као важне и то ће их се сећати на одређени (субјективан и арбитраран) начин. То, наравно, не значи да у елитама нужно постоји негативна интенција поводом меморијализације. Па ипак, брисање старих и изградња нових историјских наратива чест је случај. Овај рад даје кратак преглед досадашњих меморијализацијских и комеморативних пракси у региону, као и препоруке како се са њима ухватити у коштац у будућности.