Резултати претраге

У раду се приказују и анализирају новински текстови о Теразијској фонтани (1927-1947) настали током 1987. и 1988. године као истраживање новинара које је било обилато потпомогнуто документима, сећањима и тумачењима из најшире јавности. Сагледавају се са методолошког становишта, од стратегије потраге за фонтаном преко утврђивања чињеница о њој до вредновања, тумачења у културном контексту и покушаја реконструкције односно враћања у савремени живот. Са теоријског становишта, ова потрага објашњава се као пример употребе баштине у политичке сврхе (у циљу промовисања измењене идеологије и нове стратегије политичког естаблишмента). У конкретном случају, карактерише је неповерење према институцијама културе, науци и појединим стручњацима а служи као увод у касније (1989) дешавање народа на плану читавог друштва. У ширем историјском контексту, схвата се као један у низу примера карактеристичног односа најшире јавности према уметности и према науци, који отежава успостављање компетенције историје уметности.

Много након поструктуралистичке критике хуманистичког субјекта и инхерентних хијерархијских бинарних опозита, када је и сам појам (субјекат) доведен у питање и проглашен мртвим – појам субјективитета се враћа у оквиру теоријског правца постхуманизмa. На студији случаја Номадски Феминистички Субјекти, у контексту других постхуманистичких аутора, намера овог рада је да установи колико и на који начин се, ова формулација субјективитета удаљава од картезијанске логике. Мапирањем постхуманистичких теоријских тенденција у односу на концепт номадских субјеката, овај рад испитује специфичности и разлике у оквиру кровног појма постхуманизам.

Рад користи постструктуралистички приступ роду Џудит Батлер, као и теорију киборга Доне Харавеј не би ли осветлио критику хетеронормативности у роману канадске књижевнице Ларисе Лаи која проистиче из постхуманих идентитета главних јунакиња романа. У овом делу савремене канадске спекулативне прозе успоставља се наративни континуитет између приче о митској богињи у облику змије, њене реинкарнације у жену у Кини 19. века и њеног коначног отелотворења у киборга у свету корпоратизоване Канаде касног 21. века. Квир поетика романа преплиће се са испитивањем границе између човека, животиње и машине на више приповедних нивоа, а нераскидива веза између две главне јунакиње (које су хибриди човека, животиње и машине) обједињује све наративне нивое и подрива институцију хетеронормативности. Значајно је приметити да љубавна прича Миранде и Иви садржи мотив биотехнологије и представља технолошка достигнућа као оруђе у овој субверзији, док ауторка третира биолошке категорије пола и врсте својих јунакиња као културолошки и историјски условљене дискурсе а не као природне датости, чиме релативизује однос природе и технологије са постхуманистичког становишта. Може се стога закључити да роман истовремено критикује више облика дискриминације маргинализованих идентитета, било да су оне засноване на полу, роду, раси или врсти, и доводи у питање хуманистичко гледиште света које додељује човеку (или, боље речено, мушкарцу) привилиговани статус у природном поретку и легитимизује његову власт над категоријама дефинисаним у хуманизму као његово Друго – природа, животиње и жена.

Филмска уметност је антиципирала многе трансхуманистичке идеје које су тек данас постале актуелни предмет разматрања. Седма уметност је указала на бројне етичке дилеме и контроверзе са којима се човечанство сусреће онда када се налази пред различитим изазовима трансхуманизма. У филмским делима Холивуда то је најадекватније приказано на примеру киборга. Стварајући дистопијска дела посвећена киборзима (филмови, телевизијске серије, графичке новеле) и профитирајући на њима, медијска индустрија користи мешавину радозналости и страха која постоји код савремених људи који су суочени са убрзаним развојем технологије која мења њихово социјално окружење. У самој социјалној реалности захваљујући развоју технологије, киборг је од медијског феномена временом постао део садашњости и непосредне будућности. Живимо у времену у којем пропитујемо досадашње дефиниције и идентитет човека под светлом новог хибридног идентитета киборга као директног споја човека и машине.

Материјално и нематеријално културно наслеђе је од стране многих туристичких дестинација широм света, па донекле и Србије, препознато као један од најважнијих елемената туристичке понуде. Културни садржаји омогућавају једној дестинацији препознатљивост, диференцирање и аутентичност у односу на све већу и оштрију конкуренцију. Подручје београдских приградских општина одликује се бројним, вредним и разноврсним културним ресурсима. Посебно се истичу: археолошко налазиште Бело Брдо (познатије као Винча), српске цркве и манастири из различитих епоха (Космај, Сурчин, Обреновац), цркве брвнаре (Лазаревац), етно комплекс у Вранићу из 18 века (општина Барајево), примери индустријског наслеђа и техничке културе (Сурчин, Лазаревац, Обреновац), просторне целине – стара градска језгра (Гроцка, Барајево, Обреновац), добро очуване старе градске и сеоске куће (у свим општинама) и музеји (Сурчин, Лазаревац). Анкетна истраживања спроведена маја 2013. године, потврђују да туристи препознају и позитивно вреднују културно-историјске садржаје посматраног подручја. Упркос томе, већина културних ресурса није туристички валоризована и довољно промовисана у мери која одговара савременим туристичким кретањима.