Резултати претраге

Предмет текста је однос уметности и политике какав је практикован у време успона европске политичке левице, у првом реду оне на просторима предратног и постратног СССР-а. Теза која се у тексту брани је да сви тоталитарни друштвено-политички системи формирају принципијелно истозначан став према уметности као моћном потенцијалном медију за промоцију и трансмисију идеолошких и политичких порука, што њена остварења углавном доводи на границу кича, ако већ не и у његово само средиште. У другом делу рада разматрају се збивања на eкс-југословенској послератној политичкој и уметничкој сцени и указује на њене специфичности, превасходно ону садржану у чињеници да је кич на њој био присутнији као (анти)стил политичког живота, у првом реду језика тада актуалне политике, него као неуметност.

Pitanje mjesta, uloge i vrijednosti humanističkih znanosti u današnjem društvu i obrazovanju jedno je od najprijepornijih pitanja u suvremenim obrazovnim politikama i mnogo je onih koji smatraju kako su humanističke znanosti isprazne, nepotrebne, neučinkovite, šarlatanske i bezvrijedne. U radu se nudi pregled argumenata na kojima ti stavovi počivaju i daje se prikaz knjige The Value of the Humanities autorice Helen Small koja izuzetno kritički analizira ovakvu percepciju humanističkih znanosti i pokazuje zašto je ona pogrešna. U zaključku se dodatno inzistira na potrebi za prepoznavanjem doprinosa kojega humanističke znanosti daju sveukupnoj produkciji znanja i poboljšanju kvalitete života, te toliko potrebnome osjećaju smislenosti.

У раду се сагледава Платоново и Аристотелово виђење удела који музика има у моралном васпитању, с посебним освртом на оне делове Државе и Политике који се тичу музичке хармоније и музичких лествица као формалних аспеката музике. Упоређивањем ставова ових аутора, најпре долази до изражаја различити приступ самој музичкој уметности, који има консеквенце како у случају њиховог конципирања васпитања, тако и у погледу одређених естетичких поставки које они прихватају. Указивањем на разлике у њиховом избору музичких лествица и инструмената погодних за васпитање, у раду се разматра да ли се разлози због којих ове разлике постоје тичу њихових сопствених филозофских увида или конвенционално установљених образаца музицирања у њиховој епохи, образаца на које ови аутори реферишу, иако долазе до супротних ставова.

Анализирајући интервјуе које је архитекта Богдан Богдановић дао за живота, а који су обједињени у књизи Глиб и крв, могли бисмо да издвојимо две слике Београда које је гајио у себи. Митског града некадашњих старих цивилизација, Келта, подигнутом на мушком и женском симболу двеју река Дунава и Саве, град, који је наликовао на мешавину футуристичког модернизма и праисторијских некропола и насеља. Док је друга слика била обележена наглим променама у југословенском друштву од 1983.године када је предосећао и предвиђао да ће скоро сви градови на Балкану бити налик археолошким локалитетима на којима је затрпана у рушевинама једна култура и историја живота многих народа. Управо ћемо у овом раду преко анализе првог подигнутог споменика Јеврејским жртвама фашизма и палим борцима у Београду, покушати да откријемо једну универзалну симболику спомен обележја које је чувени архитекта изградио у пероду од 1960. до 1980.године. Тиме ћемо настојати, да се постави једно ново етичко читање скоро заборављеног језика симбола, визуелних знакова и уметности, којима су донекле оправдане природе човека-градитеља и човека-рушитеља у свима нама.

Циљ овог истраживања састоји се у покушају да се покаже Платоново укључивање песништва у корпус васпитних пракси унутар идеалне државе. Освртом на поједине Платонове ставове из Ијона, аутор скреће пажњу на могућност Платоновог позитивног вредновања песништва у моралном смислу с обзиром на песничку продукцију. У наставку, аутор брани тезу да песништво може имати изузетно важну моралну улогу у образовању појединца имајући у виду Платонове ставове о рецепцији песништва из Државе. На самом крају, аутор закључује да у моралном смислу добро песништво представља један од услова могућности озбиљења идеалне државе.