Резултати претраге

У својој јединој сачуваној беседи Против Леократа, Ликург на више места цитира стихове Хомера, Тиртаја, Симонида, Еурипида, као и фрагменте стихова непознатих лирских песника у којима проналази своју основну поетску и говорничку инспирацију. Поменути стихови представљају за овог беседника основу за креирање властитог беседничког стила, система аргументације и моралних погледа на актуелну друштвено-политичку ситуацију. Наша основна намера је да прикажемо до које мере су цитати из античке грчке поезије били у функцији изражавања Ликургових етичких начела и патриотских осећања према угроженом атинском полису.

Тема рада је преокупација етичком одлуком и граничним ситуацијама у прози српског приповедача Антонија Исаковића, где фрагментарност сећања и жудња за целовитошћу приповедања одражавају доминантну ауторову заокупљеност питањима људског делања у кризним ситуацијама. Етичка компонента Исаковићевог приповедања указује да постоји стална заоштреност животних избора у рату и смртној опасности, рефлектована не само у рационалном одлучивању, већ неретко осветљена и темом тела које се бори да савлада све границе издржљивости. Исаковић драматизује ментална стања неподатна јасној артикулацији говора и мисли, као што ћемо видети на примеру његових најпознатијих прича.

Циљ овог рада је да провери радну хипотезу да се у српској кинематографији, у периоду од 2010. до 2015. појавио нови филмски правац, који је за потребе рада назван Нови реализам. Као предмет анализе у студији случаја обрађени су филмови Тилва Рош (2010, Никола Лежаић), Клип (2012, Маја Милош) и Варвари (2014, Иван Икић). Резултати анализа говоре о продукцијској, тематској и стилској сличности сва три филма, која се огледа у преокрету продукцијских нужности ка новом филмском изразу. На основу резултата анализа прихваћена је радна хипотеза а препознате сличности означене су као карактеристике правца.

Филм као језички систем, одабиром и укрштањем одређених елемената уписује конотације и формира сопствена значења. Женско тело на филму међутим може се посматрати и проучавати као специфична платформа унутар филмског језика, кроз коју се саопштавају и ишчитавају нова, другачија значења и релације између њих. Теоретичари уметности већ деценијама спекулишу о могућем феминистичком филмском језику, као новом кинематографском језику који би отворио и поставио слободан простор за репрезентацију женског субјекта изван друштвено кодираних форми. Да ли је овакав дискурзивни простор у простору филма као медија могућ и шта је све до данас у том смислу понудила филмска уметност, питање је на које ћу у овом раду дати неке важне одговоре. Посебан истраживачки изазов представља проблематика немогућности репрезентације феминистичког субјекта у филму као стереотипизираном систему означавања. Захваљујући неким праксама надреализма, експерименталног филма и постструктуралистичких теорија, (међу којима и Семиотикa Јулије Кристеве), покренута је ревизија у производњи, рецепцији и интерпретацији филмске уметности, посебно доприносећи феминистичким студијама слике. Ове теорије су, повезујући семиолошко са женским, покушале да допру до језика назависног од симболичких структура и опресивног, еротизованог погледа на женско тело. Примере дијалектичке, вандискурзивне репрезентације тела као система језика проналазе се међу различитим филмским ствараоцима чија поетика испитује границе деловања оваквог језика дајући првенство екстензији семиотичког, естетског и имагинарног у симболички устројеној стварности.

Традиционална улога музеја која се огледа у сакупљању, конзервирању и излагању колекција данас се надопуњује новим улогама које музеји добијају у савременом друштву. У том оквиру, циљ овог рада односи се на сагледавање могућности музеја у сфери друштвеног ангажовања, то јест на разматрање потенцијала музеја као социјално инклузивне институције. У тексту се разматрају појмови социјална искљученост и социјална инклузија, те се анализирају могућности музеја у остваривању једнакости, различитости, социјалне правде и људских права. Констатује се да образовање представља централну активност процеса социјалне инклузије у музеју. Закључује се да музеји у Србији све више почињу да сагледавају своју функцију у друштву. Но, чини се као да код нас и даље влада схватање како су музеји институције довољне саме себи, намењене културној елити. Пратећи трендове у свету, музеји у Србији би требало да уоче свој потенцијал у сфери друштвеног ангажовања, социјалне инклузије, образовања и да се окрену повезивању са друштвом и публиком.