Резултати претраге

Овај чланак тематизује провокацију коју су животињe упутиле мишљењу. Историјска и феноменолошка реконструкција њеног значаја указује на драгоцени подстицај који су оне представљале за увиђање јединства и разлике животних облика, за признање епистемичких ограничења, за ослобађање од антропоцентричке предрасуде, за артикулацију егзистенцијалне ситуације и за проницање у хуманистичке политике дискриминације. У закључку се сугерише да се огрешење западне рационалности о све што није могла да подведе под своју претензију на универзалну меродавност искупљује тек критичким, обзирним и одговорним поступањем према дискурзивној и фактичкој нерасположивости оног Другог које заступају (и) животиње.

У раду се полази од улоге макете (франц. maquette) у студијама визуелне културе, а која се манифестује у два вида: као етапа у реализацији вајарских и архитектонских задатака, те као елемент музејске документације и изложбених поставки. Умањена верзија служи испитивању развоја стваралачке идеје, те као представа постојеће, реалне, тродимензионалне структуре. Поред тога што је сразмерно умањена, макета је често и формално, у смислу употребе детаља, сведена. Ипак сва ова умањења (сразмерска и обликовна), заправо отварају простор једном другом елементу – имагинацији. Макета је визуелни стимуланс на основу кога се помоћу имагинације (појединца или јавности) довршава замисао о ономе што макета представља. Смештена у јавни простор, макета постаје његов део, задржавајући свој имагинативни потенцијал. Другим речима, макета у јавни простор уноси имагинативни садржај и тако постојећи јавни простор проширује. У том су смислу веома специфичне управо макете које најављују изградњу јавних простора. Намењена јавности, а најављујући јавни простор, ова врста макета индукује нешто што би се могло назвати јавна имагинација. Под јавном имагинацијом овде подразумевамо обликовање јавног мњења помоћу имагинативних стимуланса (пре свега визуелних). Полазећи од наведених ставова у овом раду анализираће се макета пројекта Београд на води управо као генератор јавне имагинације. То значи да ће ова макета бити сагледавана не као најава будућег јавног простора, већ као предметна реалност у јавном простору у коме је изложена, те као елемент у грађењу проширеног јавног простора заснованог на имагинацији. Другим речима, то значи да се макета Београда на води не посматра као знак који представља нешто друго (будући изглед савског приобаља), већ као визуелна структура која гради сопствени јавни простор.

Након краткотрајног поратног периода марксистичког радикализма, у Србији је током педесетих и шездесетих година ХХ века извршена корекција антибуржоаске маркистичке револуције спровођењем беспоштедне критике свега постојећег, да би концем шездесетих и током седамдесетих година таква политичка стратегија била трансформисана у својеврсни грађанско-демократски модел критике друштва против државе. У архитектонској области током седамдесетих година, однос према традицији праксе стварања и традицијској слици затеченог наслеђа носио је својеврсни грађански модел критике која се, на основу схватања националне традиције засноване на интерним дифузијама емотивног, идеолошко-политичког, историјског и интересног код стваралаца простора, може груписати на радикалну, конзервативну и либералну. Анкетни позивни урбанистички конурс за уређење трга Маркса и Енгелса у Београду, спроведен од месеца јуна до 15. новембра 1976. године, заузима време преласка са друштвено-планског радикализма на либерално-тржишне еволуционистичке перспективе развоја града. Успостављањем спроведбене планско-стратешке документације за изградњу и уређење градског простора концем шездесетих година ХХ века, чиме се редефинише интуитивно деловањe архитектонских актера на градску слику, овакав еволуционистички перспективизам је контрадикторно оваплотио волунтаризам и културу губљења архитектонске синтезе града. Пред перспективом дезоријентисаног, дуготрајног и делимичног еволуционизма, виђенији актери архитектонског стваралаштва, решења су тражили у новом ауторитаризму, у крупнијим уређајним потезима и снажнијим акцентима, који се у односу на старији модел планирања простора разликује заменом класно-револуционарне за државно-револуционарну митологију.

Соколски домови представљају прве спортске објекте подигнуте у Београду и као такви заузимају значајно место у урбанистичком развоју града током периода између два светска рата. Питање изградње соколског дома није се тицало само соколског друштва, већ и грађанства. На основу расположивих архивских докумената и периодике, познато је да су Београђани активно учествовали у подизању соколских домова и стадиона. Отуд је истраживање соколске архитектуре значајно не само за историју архитектонског и урбанистичког развоја међуратног Београда, већ и за друштвену историју. Осим соколских домова, истакнуту улогу у преиначавању јавног простора Београда чинили су соколски стадиони односно слетишта. Кроз анализу архитектонских остварења насталих под окриљем београдских соколских друштава, покушаћемо да установимо њихову улогу и значај у архитектонском и урбанистичком развоју града, али исто тако да утврдимо на који начин су ови јавни простори учествовали у спровођењу југословенске идеологије, као и неизоставне соколске културно-просветне мисије у циљу еманципације и модернизације друштва.