Резултати претраге

Трансформација Београда из оријенталне вароши у престоницу по узору на западноевропске метрополе одвијала се релативно брзо. Формирање јавних простора заузимало је значајно место у планским и теоријским разматрањима развоја града, међутим у пракси се његово ширење одвијало стихијски, без или мимо урбанистичких планова. Стога је једна од кључних историографски препознатих карактеристика урбаног развоја Београда недореченост јавних простора и целина. Једна од ретких урбаних целина која је реализована према иницијалној замисли и која је до данас задржала првобитни карактер јесте Универзитетски центар, изграђен на простору некадашњег Тркалишта, дуж Булевара краља Александра. Иако се идеја о његовој изградњи развијала и остваривала током шест бурних деценија, од периода пре Првог светског рата до седме деценије прошлог века, јасна и јединствена визија никад није уобличена у виду једног планског документа по којем ће простор бити обликован. Циљ рада је да трансформације овог простора прикаже кроз призму идеја и појава које су окарактерисале развој Београда током последњих стопедесет година.

Данило Владисављевић припада генерацији архитеката који су на прелазу XIX у XX век, оставили значајан печат у српској архитектури. Истакнут допринос у трансформацији јавног простора у Београду, архитекта Владисављевић је пружио кроз пионирски, урбанистички подухват у виду комплекса Војне болнице на Врачару, а посебно кроз плодотворну сарадњу са инжењером Милошем Савчићем приликом изградње комплекса београдске кланице, на које ће овом приликом бити стављен посебан акценат. Потребно је споменути и да је архитекта Владисављевић са инжењером Савчићем реализовао и вишеспратне пословнице Прометну, Извозну банку и Врачарску штедионицу, а кад је реч о осталим грађевинама јавне намене још и сарадњу архитекте Владисављевића са архитектом Светозарем Јовановићем на изградњи Официрске задруге, као и самосталну реализацију хотела Сплендид и Унион. Архитекта Данило Владисављевић је својим стилским плурализмом значајно допринео репрезентативности градског језгра, које је крајем XIX и почетком XX века све више попримало одлике великих европских центара.

Предмет овог рада је утицај војске на обликовање урбанистичке слике Београда и јавног простора српске престонице током 19. и почетком 20. века. У раду су тумачена сведочанства о односу урбанистичког (не)планирања наспрам војних комплекса односно објеката. Разматрани су војни аспекти у урбанистичкој слици Београда не само у оквиру односа између војне технологије и урбанизма и места града у војним стратегијама одбране, већ и као део друштвене и политичке историје Београда и Србије.

У досадашњим историографским тумачењима, недовољна пажња је поклaњaна процесима преиначавања урбане матрице Београда, узрокованих променљивим социо-економским интересима. Неухватљив у свом времену и тек са дистанце разумљив, културни идентитет српске престонице се у последња два века често мењао, упоредо са њеним просторним проширивањем, густим изграђивањем и демографским омасовљавањем. Радикална и умеренија градитељска преиначавања, превасходно изазвана ратним разарањима, дисконтинуитетима у развоју друштва, променама политичких уређења, владарских и архитектонских идеологија, резултирала су претераном стилском шароликошћу и висинском неуједначеношћу изграђеног фонда. Преиначавања су углавном иницирана планским одлукама виших друштвених инстанци или спонтаним, најчешће необразложеним манифестацијама тихе грађевинске еволуције. Трансформације српске престонице предузимане током последња два века најпре у вазалној, а потом независној српској и југословенској држави, неједнако су се одражавале на систем затечене градске структуре и живот у њој. На основу досадашњих критичких промишљања, преиначавања се могу диференцирати према обиму реализованости, цивилизацијској примерености (или неоправданости), степену образложености, урбанистичко-архитектонској методологији и идеолошко-економским платформама на којима су почивала.