Резултати претраге

У тексту ће бити речи о скулптурама Војина Бакића, пре свега о њиховим формама са аспекта формалне и контекстуалне анализе. Текст ће настојати да одговори на питање могу ли се његове скулптуре Светлосне форме из 1963-64, посматрати као минимал арт или не и зашто, те стога који сe аргументи у дефинисању и контекстуализацији уметности минимала могу применити при карактеризацији Бакићевих дела. Такође, поред формалне анализе, за разумевање дела овог аутора потребно је посматрати контекст настанка дела, као и уметничке размене и утицаје. Настојаћу да изложим већ дате аргументе ликовних критичара/ки и историчара/ки уметности, као и да предложим своја разматрања о поменутој теми. Рад би, узевши претходну аргументацију у обзир, указао на могућа тумачења у простору између датих категорија. Шира контекстуализација Бакићевих Светлосних форми и осврт на њима савремене и сродне уметничке феномене послужиће као смернице за даље истраживање у правцу могућег дефинисања минимал уметности на простору бивше Југославије.

Сефардски споменици на Јеврејском гробљу у Београду представљају значајну тему за разматрање визуелног идентитета jеврејске заједнице у Србији. Као белези културне историје једног народа, они су доказ једног стила који постаје специфичан за сефардске Jевреје на читавом Балкану током 18. и 19. века. Својом једноставношћу и минималистичком монументалношћу доводе посматрача у стање контемплације, а својим прочишћеним формама истраживаче фуненрарне уметности у анализу стила који је настао спајањем традиција двају народа. У овом раду покушаћемо да тај стил загробне уметности повежемо са филозофским схватањима минимализма, који је у случају јеврејског народа настао због многих историјских и друштвених околности. Не у жељи да побијемо филозофске основе на којима је настао овај уметнички правац 60-их година 20. века, већ да препознамо његове прапочетке у култним гробним местима, где је временом добијао историјску и религијску вредност, а које је као новоформирани стил искључивао из свог симболизма. Уколико поменуте типове надгробних споменика ставимо у Ајншајново релативно време и простор из кога нам они одашиљају другачију енергију, онда можемо да се позовемо на ону девизу уметничке форме у минимализму, Мање је више, док намерно одсуство објективности говори више од самих објеката.

Рад се бави представљањем карактеристика приповедне поетике која се у Америци јавила осамдесетих година прошлог века и која се назива минимализмом, испитујући ове карактеристике у краткој прози Ен Бити генерално, као и посебно – на примеру кратке приче Као стакло. Анализом се долази до закључка да се главна обележја приповедања Битијеве поклапају са типичним карактеристикама минимализма, а то су у првом реду једноставност у структури реченице, оскудност мотива и вокабулара, мали број ликова и одсуство класичних елемената приповедања као што су заплет и дескрипција који уступају место откривању визуелних садржаја тј. визуелизацији нарације као карактеристичној техници Ен Бити која причи даје њену типичну нелинеарну структуру.

Позоришна уметност представља специфичну и хармоничну синтезу различитих уметности, због чега утиче на гледаоца, не само речима прожетим емоцијама у тренутку када су покренуте, него и естетиком мизансцене. То обезбеђује позоришту велику уметничку изражајност, будући да се истовремено делује како на чула и свест, тако и осећања гледалаца. Позориште је веома привлачно деци, ништа мање него одраслима. Томе доприноси чињеница да је у драмском приказивању, у највећој мери, присутна осмишљена очигледност, која је и базични принцип опште методике васпитно-образовног рада са децом и младима, преко које чулни утисци постају покретач дечје маште, учења, критичког и дивергентног мишљења, као и доживљавања стварности. На тај начин су деца посебно пријемчива за позоришну уметност, која оставља трајне трагове на њиховој личности. Дечје драмско стваралаштво, као и методе и садржаји његовог подстицања детаљно је описано у књизи Мудрост чула пети део – дечје драмско стваралаштво (2010), која представља део едиције Мудрост чула. У овом раду су представљене детерминате на којима је заснована методика драмског стваралаштва, а која је управо описана у овој књизи, са посебним нагласком на методама.