Резултати претраге

У раду се анализирају појаве маскирања, прерушавања, прикривања и откривaња идентитета у личности и делу Лазе Костића. Ове особине снажније или слабије изражене, разматрају се на различитим нивоима и видовима: у његовом карактеру, понашању, у облачењу, говору. Потом се овај феномен запажа и на метајезичкој равни: маска и и њени деривати (прерушавање, прикривање, гротеска) тематизовани су и у Костићевој поезији (Беседа, Гаврилу Егрешији, На парастос Јелене Боздине…) и драмским делима (Гордана, Максим Црнојевић). Mаска је још од настанка трагедије довођена у везу с позориштем као ознака метаморфозе индивидуе-глумца, који, користећи маску, постаје преносник (виших) сила наглашавајући да је индивидуални човек нестао иза улоге, боље речено фигуре. Зато ће у овом раду, а имајући у виду страсну заокупљеност Лазе Костића театром, облици маскирања, мимикрије, прикривања и демаскирања (уз нужан опрез према методи позитивистичког биографизма), бити подвргнуте анализи као честице које ће указати и на неке унутрашње чиниоце генезе његових песама, а међу њима и величанствене покајанке Santa Maria della Salute.

Основни циљ рада је да истражи и анализира улогу и значај позоришне маске. Рад ће обухватити теоријско изучавање маске и њене употребе у појединим, најмаркантнијим историјским периодима када маска и маскирање представљају есенцијалну позоришну конвенцију и облик, реквизит, део костима, који се употребљава приликом грађења глумачке улоге и изражавања ескпресије извођача пред публиком. Рад ће тако истражити како су и због чега коришћене маске у периоду праисторијског позоришта, Античког позоришта када маска добија значајну улогу да појачава идеју трагедије, комедије, а глумце представља монументално попут богова. У периоду ренесансе симболика маске се мења, поготово у пучким позоришним облицима Комедије дел Арте. Други део рада анализираће извођења и специфичности коришћења маске у авангардном позоришту, позоришту за које маска представља формалну и садржинску срж извођења. У раду ће тако бити изучавана улога маске у комаду Краљ Иби Алфреда Жарија и њена употреба у раду авангардне позоришне трупе: Хлеб и лутке. Кључно истраживачко питање које желимо да поставимо је да ли маска представља само део костима одређене епохе или је њена појава на глумачком лицу много значајнија и један је од суверених и аутономних делова позоришне представе.

Ничеово (Nietzsche) идентификовање са хеленским божанством Дионисом је најизразитији случај његовог маскирања. У овом огледу се постављају два основна питања: каква је функција тог маскирања, и шта се крије испод Ничеових маски. Одговор се тражи у карактеристикама Ничеовог генеалошко-перспективистичког поступка мишљења. Резултат овог поступка је динамичан и фрагментаран текст, који је игра скривања и показивања, игра која конституише своја правила, као и самог играча. Различите перспективе Ничеовог текста се не смирују у дијалектичкој синтези или у херменеутичком стапању хоризоната. Иза маски нема никаквог „правог лика”, али то не значи да су маске „лажне”.

Предмет овог рада је квантно- холографски оквир за холистичку психосоматику (укључујући интегративну медицину и трансперсоналну психологију). Такав оквир могао би имати значајне импликације за боље разумевање квантно-холографских механизама повратне контроле у морфогенези, и биорезонантне примене исцељујућих граничних услова у психосоматици базираној на акупунктури и на свести. Он баца ново светло и на дуго отворене проблеме холистичке улоге и ограничења (локалног балансирања) акупунктурног система и (психотерапијске и спиритуалне интеграције локалних садржаја индивидуалне, односно потпуног развезивања од свих трансперсоналних садржаја колективне) свести. И указује на квантно-холографску природу дубинских психотерапијских слојева маске појединца, сазданих од његових енергетско-информационих блокада (везаности) на различитим нивоима свести. Све то је на линији оживљеног научног интересовања за истраживање свести последњих деценија (уз наговештаје велике синтезе два модуса спознаје, рационално-научног и креативно-религијског, у оквирима проширене квантно-холографске парадигме) – са суштинском улогом сваког појединца због утицаја и бриге за растерећење колективног менталног окружења.

Маскирање није само антрополошки феномен јер идентичне мимикричне појаве у природи упућују на универзални животни принцип који се само на посебан начин потврдио и у човековој социјалној, културној и духовној реалности. Добијајући не само свој значај, већ и одговарајуће значење у тој реалности, маска је архетипски израз људске тежње ка остварењу већег степена извесности у познатом свету и померања његових постојећих граница. Маскирање је постало начин преиспитивања могућности да се буде други и другачији у процесу идентитетског самопотврђивања у којем је човек испољавао и своју сенку. Реалност виртуелног света доказује да скривање иза броја или лозинке пружа потребну сигурност од агресије али и oмогућује тако маскираном нападачу да испољи своју тамну природу и другима наноси штету и чини зло.