Резултати претраге

У овом тексту разматраћу стваралаштво Џејмса Енсора указујући на значај мотива маске и поступка маскирања у његовим аутопортретима. Као један од најутицајнијих белгијских уметника друге половине деветнаестог века, Енсор је признање за сопствени рад доживео релативно касно, након што је реализовао најзначајнији сегмент свог обимног опуса, ушавши у пету деценију живота. Због сатиричног погледа на културну ситуацију у Белгији, сликар је често био игнорисан и критикован, што је у време његове највеће продуктивности (девета деценија деветнаестог века) доводило до уметниковог потпуног повлачења у самоћу стваралаштва. Разапет између јавног одбацивања и закаснеле славе, Енсор је себи додељивао различите улоге: од самоувереног сликара у младости, преко мученика и жртве, аутсајдера прогоњеног демонима, до визионара опкољеног маскама, стварајући јединствен корпус аутопортрета у коме се преплићу елементи фантастике, гротеске и театра, а у којима маскирање постаје кључни поступак којим се преиспитује идентитет и успоставља иронијска дистанца према свету у коме се живи.

Култура језичког изражавања као вештина комуникације, а самим тим и део опште културе подложна је утицају развојних и срединских фактора. Аутори у раду у циљу утврђивања утицаја школе и ваншколских фактора на културу језичког изражавања ученика млађег школског узраста испитују мишљења учитеља (N=273) о следећем: (а) који фактори у највећој мери доприносе унапређивању културе језичког изражавања ученика; (б) који фактори у највећој мери отежавају унапређивање културе језичког изражавања ученика. Према резултатима истраживања, школа највише доприноси унапређивању културе језичког изражавања ученика, а средства масовне комуникације у највећој мери негативно утичу на развијање језичких компетенција ученика млађег школског узраста. Овакви налази актуализују питање медијске писмености или медијског васпитања, у оквиру кога би родитељи и учитељи, односно школа били главни медијски социјализатори у области културе језичког изражавања.

Циљ рада је анализа феномена географије у делу Саше Брајовић. Два основна постављена питања јесу да ли у студијама београдске историчарке уметности посвећеним култу Богородице Марије у Боки Которској, превасходно у монографијама „Госпа од Шкрпјела” (2000) и „У Богородичином врту” (2006), постоје елементи који указују на присуство географије уметности (ширење и путање уметничких форми у простору, однос уметничких центара и њихове периферије, правци кретања уметника, опис уметничке топографије, доступност и природа материјала потребних за уметничку обраду) и каква је логика географског дискурса унутар наведеног историографског подухвата у односу на до сада две главне утврђене теорије (географски детерминизам и географски посибилизам).

Klasifikacija i određivanje djela koja bi se mogla svrstati u postjugoslavensku književnost podrazumijevala bi detaljnu sistematizaciju široke, tematski obimne i izuzetno zanimljive književne građe svih naroda koji su nekada pripadali jugoslavenskom književnom i kulturnom području. Iako književnost prevazilazi granice i omogućava povezivanje sa različitim vremenskim i kulturnim dimenzijama, naše, postjugoslavenske književnosti bliske su i u djelima univerzalne vrijednosti nadilaze sve stvarne i izmišljene barijere. Urušavanje jugoslavenskog društva i sistema na kojima ono počiva u romanu „Mraz i pepeo“ Jasne Šamić prikazano je iz različitih perspektiva, čime se otvaraju višestruke mogućnosti tumačenja i analize. Rušenje jednog sistema vrijednosti i uspostavljanje drugog nikad ne obuhvata samo pojedince, nego se uvijek, neminovno, odražava na sve učesnike unutar društva. Posebno osjetljivu poziciju u takvom vremenu zauzimaju žene, subjekti koji se unutar patrijarhalnih sistema skoro uvijek označavaju kao marginalni, slabiji i podložni potčinjavanju. Različite strategije potčinjavanja i ovladavanja drugim realizuju se po sistemu dihotomijskog uspostavljanja hjerarhija koje podrazumijevaju osvajanje ne samo tijela žene, nego i potčinavanje duha i stvaranja osjećaja krivnje. U vremenu obilježenom nasiljem i različitim psihološkim i tjelesnim traumama roman Jasne Šamić ostao je neistražen iako su pitanja koja otvara još uvijek svježa i aktualna.

Rad istražuje književni tretman povijesnih dokumenata o istrebljenju Židova u Drugom svjetskom ratu na primjerima tekstova Danila Kiša, Davida Albaharija i Daše Drndić. Nacrt postjugoslavenskog književnog polja postavlja se kao osnovni interpretacijski okvir, a strategije literarizacije povijesne građe povezuju s teorijskim problemom statusa autora razvijenim kod Mišela Fukoa (Michel Focuault) i Đorđa Agambena (Giorgio Agamben). Koncept autora kao instance koja dovršava tuđe svjedočenje transponira se na razinu književnog lika, kako bi se pokazali mogući odgovori na temeljno Agambenovo pitanje: što znači biti subjekt desubjektivacije, kako subjekt može izvještavati o vlastitu slomu?