Резултати претраге

Реч која можда најбоље описује свет романа В. Томаса Пинчона јесте реч хаос. Одсуство канона истинитости и референтних тачака у свим сферама стварности постаје универзални принцип, што отвара питање шта је човекова стварност уопште. Пинчон гради свет у коме се губи дистинкција између живог и неживог, могућности контроле и њеног привида, истине и неистине. Ликови романа представљени су као механички конструкти, који се хаотично пробијају кроз гомилу непотпуних информација и полуистина, у жељи да дођу до самоодређења или било каквог значења у свету који их окружује. Њихова немогућност да то постигну, због чега се изнова и изнова врте у зачараном и затвореном кругу незнања, ствара атмосферу апсурда, опште параноје и мрака, која у великој мери подсећа на дистопијске визије будућности. У таквом хаотичном и дезоријентисаном свету, свету који је одређен информацијском ентропијом и гомилањем непотпуних података који се саморепродукују, потрага за истином остаје у домену фантазије. Фантазија постаје једина енклава знања, својеврсни паралелни свет и једино место где се из затвореног круга може изаћи, односно где се може одговорити или бар наслутити одговор на фундаментална питања људске егзистенције. У складу с тим, намеће се питање да ли је свет Пинчоновог романа В. нешто што ће тек доћи или нешто што већ јесте и што је можда одувек и било.

У тексту се матрилинеарност чита као средишња тема досадашњег опуса италијанске књижевнице која пише под псеудонимом Елена Феранте (Elena Ferrante). Већ у њеном првом роману L’amore molesto (1992) уводи се пар мајка : ћерка, који се даље развија у све разгранатију мрежу женских односа, све до њене посљедње књиге, такозване Напуљске тетралогије. Интерпретација се заснива на проналажењу кључних карактеристика које одређују односе унутар матрилинеарног низа – искуству ћерке која трага за фигуром идеалне мајке, њеном освјешћивању да постоји женска историја коју треба да реинтерпретира како би могла да се ослободи наметнутих патријархалних оквира, постајање мајком и супругом и потоње редефинисање тих улога, најчешће кроз напуштање породице и/или супруга зарад живота који није само везан за приватну сферу, и сл. На тај начин се успоставља паралела између ликова жена не само унутар текста једног романа, већ на нивоу читавог досадашњег опуса Елене Феранте.

У раду „Парадигма партиципативности у савременом медијском контексту” разматрана је парадигма партиципативности у оквиру савременог медијског контекста, будући да је анализа савременог медијског и информационо-комуникационог контекста неопходна основа за стицање целовитијих увида у нове парадигме партиципативности и партиципативне праксе. У раду су кратко назначени кључни појмови, појаве и процеси који су значајни за дигитални медијски контекст: конвергенција и дигитализација медија, мултитаскинг, медији као учесници у стварању поруке, експанзија друштвених медија. Такође, у раду је указано и на одређене сличности и разлике између партиципативних пракси пре и после интернета, на утицај информационо-комуникационих технологија на медијску сферу, те посебно на могућност која представља јединствену одлику савременог медијског контекста: могућност да се, применом дигиталних технологија и медија, укључимо и ангажујемо у медијској и технолошкој сфери, на аутономан начин, вођени сопственим интересовањима. Медији који омогућавају учешће корисника и отварају могућности за неговање и развој партиципативне културе у раду су одређени као партиципативни медији и дате су основне назнаке њихових кључних карактеристика, значајних за тему рада.

У раду се компаративном методом проучавају две приповетке: Смрт у Венецији Томаса Мана и Бајрон у Синтри Иве Андрића. Указивањем на сличне мотиве и обраде истих, повезују се поетике двају писаца. Компарација се остварује на четири различита нивоа: обрада градова у овим приповеткама, уметници – јунаци приповедака, форма лепоте и љубави за којом трагају, и различито деловање лепоте и љубави на њих. Поступци и деловања главних јунака отварају општеважећа морална питања. Тема љубави у исто време повезује и раздваја ове приповетке. Посебна пажња усмерена је на дефинисање разлика у ведрини коју носе ове приповетке.

Глина као скулпторски материјал значајна је по томе што је примарни материјал у вајарству и до данас је одржала архетипску константу. У свом истраживању тражим могућности које ми глина пружа кретањима у свим правцима у коме је људско тело предмет истраживања. Бесконачност покрета људског тела и бесконачне могућности ми омогућавају да на зиду мог атељеа реализујем цртеже. Своје искуство цртежа настављам на „зидном симулакруму” (који малтеришем, лепим, наносим и спајам). Глину третирам интерактивно са цртежом. Потом, иде на зрачно печење и тако високо синтеризована глина добија црвену боју као и цртежи, тако да та монохромност одговара укупном мом истраживачком приступу. За оптимално изражавање одређене форме у примени веома је важно познавање својстава материјала и његових могућности у опсегу мог истраживачког рада. Глина је погодна за употребу у градитељству, керамичкој индустрији, за процесе синтеровања. Велики број малих фигура које сам радила, увек су биле у другачијем покрету. Неке су биле у позицији умножавања и репетиције, а оно што је најважније, све те фигуре у покрету су биле изложене на једном одређеном терену-презентација изложбе. Фигурице су презентоване на квадратној површини димензија (2×2 m) у хоризонталном положају. На тој површини било је 500 фигурица – фигура до фигуре. На IV години основних студија за један такав рад добила сам награду уметничке ливнице „Станишић”.