Резултати претраге

Проблем пролазности, или несталности, тематско-мотивски веома је заступљен како у средњовековној јапанској, тако и у старој српској књижевности приближно истог раздобља. Иако се оне готово по свему разликују, обема књижевностима заједничке су метафизичка брига за човеково биће у свету и склоност ка успостављању присног односа према трансценденталноме. Овом својом онтолошком радозналошћу, а мање формалним сличностима, „квалификују” се ове две традиције за упоредно проучавање. Из истог разлога сматрамо да су једна другој међусобно ближе него што су то данашњој књижевности матичних земаља, те да довођењем у заједничку дијалошку раван стичемо јаснију слику о њиховој вредности, за себе и у односу на наше време. Пролазност у њима не јавља се тек као жал за животом, већ се људска коначност беспоштедно разоткрива и увек изнова наглашава. Референтна тачка тумачења те коначности у оба случаја налази се ван конвенционалног и антропоцентричног система вредности. Одсуство такве упоришне тачке човека модерног доба довело је до избегавања непосредног суочавања с питањем могућности утемељења егзистенције у временском току. У овом раду показаћемо, полазећи од универзалности ове теме, како су различите метафизичке перспективе јапанске религије, поглавито будизма, и, с друге стране, исихастичке праксе православне цркве, условиле различито, а опет узајамно упоредиво и сродно, искуство несталности људског бивствовања у свету.

Хонг Конг је град који представља спој источне и западне културе и који је свој идентитет формирао на мултикултуралним структурама. Од колонијалног периода до транзиције деведесетих, Хонг Конг је прошао зачарани круг економије базиране на капитализму и растућем друштвено-економском притиску Кине. Ово је утицало на начин на који кинематографија Хонг Конга одсликава појам свог дуалног идентитета и конфузије идентитета у постколонијалној ери. Идентитетска збрка огледа се у дубоком осећању носталгије у остварењима Вонг Кар-Ваја, једног од представника кинематографије Хонг Конга. У његовим филмовима, Хонг Конг није само део његове личне стварности већ и портрет историје ове државе. Његови филмови гледаоцима приказују културне и друштвене трансформације. Хонг Конг је у његовим остварењима метафора културних артефаката и додатно одсликава егзистенцијални немир услед амбивалентне дуалности. Он се фокусира на теме као што су љубав, обмана, усамљеност, губитак идентитета и отуђење насталих услед тензија између Хонг Конга, Кине, Британије и Јапана. Полазећи од чињенице да кинематографски простор одсликава идеологије, политичке системе и друштвене односе, ова студија има за циљ да анализира трилогију Вонг Кар-Ваја која се састоји од филмова Days of Being Wild (1990), In the Mood for Love (2000) и 2046 (2004), из једне социолошке перспективе, ради разумевања представе колонијалног идентитета Хонг Конга као дијаспоре – полазећи од Лефавровог оквира који уважава (друштвени) простор као органски, животан и променљив друштвени производ. Студија се фокусира на свакодневицу филмских ликова ради схватања њиховог односа према простору.

Крајем 1881. године, млади ирски естета по имену Оскар Вајлд отиснуо се пут Новог света у потрази за славом и богатством. Вајлдова једногодишња турнеја по Северној Америци имала је дефинишући утицај на његово стасавање у културну икону позновикторијанске епохе. У том кратком периоду, Вајлд је постао славан на основу славе, а не каквог опипљивог достигнућа, што га из данашње перспективе чини пиониром самопрокламовања и весником модерне селебрити културе. Овај рад навраћа се на Вајлдову турнеју као преломни тренутак у ком се виспреном манипулацијом медијским простором амбициозни уметник наметнуо као славна личност у модерном смислу те речи – као контроверзна фигура упитних заслуга која одудара од хегемоних вредности средње класе, али и као особа која је дубоко уврежена у савремену културу и као таква бива опажана као релевантан друштвени коментатор. Турнеја је смештена у контекст традиције књижевних предавања у Сједињеним Државама и колонијалне потребе да се одржи спона са културним трендовима у матици. Посебна пажња посвећена је комерцијалној фотографији с краја XIX века као медију у експанзији и иновативном средству промоције са растућим утицајем у литерарној селебрити култури. Фотографија је важила за најефикаснији метод грађења иконографије славне личности, а радови Наполеона Саронија су се у Вајлдовом случају показали као беспрекорна илустрација потентности новог медија.

Медијски утицај подразумева примену одређених видова комуникације са циљем промене навика, понашања или уверења људи којима се обраћамо. Развој нових технологија и масовних медија много је бржи од развоја наших способности процесуирања непрегледног мноштва информација са којима се сусрећемо. Због немогућности превазилажења сопствених когнитивних ограничења, последица убрзаног развоја медија је да се све мање ангажујемо у анализи дате ситуације као целине. Свет у коме живимо постао је много комплекснији, а наше реакције знатно упрошћеније. Медији су идеално средство да се у таквим околностима оствари жељени утицај, а основна тактика је веома једноставна – довољно је само понудити пажљиво изабран и ограничен број информација. У савременом добу, за већину људи догодило се само оно што је објављено у медијима, односно оно што је посредовано језиком медија. Семантичка функција медијског простора омогућила је једноставну и ефикасну примену многих техника медијског утицаја. У овом раду изложићемо основне принципе на којима се оне заснивају.