Резултати претраге

1970-тих година, када је Алвин Тофлер објавио своју књигу “Шок будућности”, тешко је било поверовати му у тврдњама да друштво улази у еру промена које ће потпуно изменити слику света. Ипак, технолошка и информацијска револуција, као основни покретачи развоја данас, измениле су не само начин на који радимо и стварамо, већ целокупну слику друштвеног и приватног живота човека са почетка XXI века. Персонални компјутери на послу, код куће и у форми телефона, ајпод (iPod), ајфон (iPhone), ајбук (iBook), интернет, Скајп (Skype), чет (chat), онлајн куповина и учење (online), онлајн дружење и забављање (online), само су неки од елемената савременог живота који пре само неколико деценија нису били замисливи, док је живот данас незамислив без њих. Занимљиво је да, иако су се ове промене одразиле на бројне (све) аспекте савременог живота, чини се да (формално) образовање није један од ових аспеката. Образовни системи широм света још увек осликавају друштвени, историјски и економски период у коме су настали – период индустријске револуције. Аналогија школе као фабрике, није непозната у теорији и пракси савременог образовања. Овим радом желимо да се осврнемо на правце могућих промена у образовним системима широм света, односно на улогу савремених медија у конципирању образовања према потребама XXI века. Желимо да истражимо потенцијалне и вероватне сценарије развоја образовања, који би стављајући у функцију предности и могућности савремених медија и технологија, одговорили на потребе развоја у XXI веку.

Ера масовне продукције и потрошње отвара ново поље уметничког деловања, као и стварање једног новог вида ‘креирања’ и ‘излагања’ – интернет. Ова дигитална ‘демократска’ творевина, и остала савремена технологија која уз њу иде, доступна је свима, а не само уметницима. С обзиром да уметник више није једини који поседује вештину, технике и знање, уметност је оно што уметник ствара, дели и размењује са свим другим људима у свакодневном животу. Савремена ликовна уметност као да је постала масовна пракса, а свако уметник, јер ствара дела свакодневно и излаже их за поглед других на популарним сајтовима. Да ли је ово Бојс предвидео својом мишљу да је свако уметник? Процес само-документације и исповедања преко интернет сајтова – дигиталне „религије“, је постао масовна опсесија, јер доводи до двоструког задовољства, али и двоструке фрустрације. Уметници и други људи у трци за документовањем свих аспеката живота у страху од пролазности и самоће, бесомучно покушавају да остваре масовну комуникацију.