Резултати претраге

Истраживања о доприносу активности у слободно време, а посебно о доприносу културне партиципације личном благостању и доживљају среће представљају релативно нову линију истраживања. Иако има доста налаза о позитивној вези између личног благостања и културне партиципације, резултати нису у потпуности конзистентни, што се бар делимично може објаснити различитим теоријским схватањима ових сложених појмова (културна партиципација, лично благостање и срећа), као и њиховим различитим операционализацијама, примењеним истраживачким техникама и узорцима. Ово истраживање спроведено је на репрезентативном узорку грађана Србије старијих од 15 година (N=1521, 46% мушкараца, просечанузраст 41.5). Теренско прикупљање података реализовано је у октобру и новембру 2019. године. Као потенцијални предиктори субјективног доживљаја среће укључени су: 1. социо-демографске варијабле (пол, старост, степен образовања, радни статус,финансијски статус), 2. субјективна процена здравственог стања, и 3. листа активности сачињена на основу претходних истраживања у домену слободног времена и културне партиципације (која је одређена тако да обухвата културну продукцију, приватну и јавну културну потрошњу, а испитаници су оцењивали у којој мери им је омиљена свака од наведених активности). Анализом главних компоненти издвојено је шест латентних димензија активности у слободно време: 1) културна партиципација у ужем смислу, 2) филмови и забава, 3) народњаци и породица, 4) активности на отвореном, 5) спорт и 6) е-књиге и е-новине. На нивоу целог узорка субјективни доживљај среће је био висок, просечна оцена 5.03, на 7-степеној Ликертовој скали. Резултати линеарне регресије издвојили су најбоље предикторе субјективног доживљаја среће. Срећнији су људи који позитивније оцењују своје здравствено стање, имају виши финансијски статус, али и они који су више образовани. Позитивнијем доживљају среће такође позитивно доприносе три обрасца омиљених активности у слободно време: народњаци и породица, активности на отвореном и културна партиципација. Резултати су дискутовани у светлу комплексности испитиваних феномена, а посебно су истакнуте могућности за наредна истраживања, као и практичне импликације за доносиоце одлука о у области културне политике.

У раду се анализира збирка прича Праматере новосадске ауторке Маријане Чанак из угла теоријских приступа који истражују питања рода, родних улога, вишеструкости и променљивости идентитета, еманципације, односа ’приватно-јавно’ и ’центар-(полу)периферија’, али и деконструкцију патријархата и феномен дискриминације жена у свим сферама друштва. Ових шеснаест прича посредују женски гласови из прошлости, којима ауторка приповеда женску историју преткиња и наследнице, која сопствено животно искуство прелама кроз гласове мајке, баба и других жена присутних у њеном животу. Ауторка пише о женама и женама, са свешћу да се другачије аутентични женски гласови не би ни чули. Заточене у маргинализованости, скрајнуте и сакривене од шире публике, награда и уважавања, ауторке исписују историју женске другости, женских идентитета и судбина. Женски гласови причају о прошлости, историји породица и поднебља тако тихо и ненаметљиво да их не бисмо ни чули да није чврсте воље ауторке да врати снагу и мудрост женским гласовима који су вековима потискивани и омаловажавани.