Резултати претраге

Иако функције позоришта као извођачке уметности теже да остваре и изазову код публике емоционални, естетски доживљај, али истовремено колико год је то могуће едукују заједницу извођењем друштвено и социјално ангажованих идеја писца, редитеља, извођача, позориште је одувек представљало простор критике друштвених траума, политичких идеологија, система, али и простор за персонални развој уметника, учесника перформанса те грађана одређене заједнице. Имајући наведено у виду, основни циљ овог рада је, да анализирајући студије и истраживања културе отпора и алтернативних модела позоришта у свету и у Србији, као и поетику позоришта потлаченог Аугуста Боала, а на основу студија и досадашњег изврсног, оригиналног научног рада проф. др Милене Драгићевић Шешић, укаже на могућности утицаја позоришта на друштвене промене. Милена Драгићевић Шешић је у својим истраживањима анализирала моћ позоришта и позоришне независне сцене у Србији да се супротстави, доминатној репресивној политичкој идеологији, а да са друге стране „помери” извођачке форме позоришне уметности изван „меинстрим поља” институционалног позоришта. Стога је фокус рада на погледу једног научника светског реномеа на појаву културе и позоришта „другости” (читај различитости) – позоришта које указује на демократичност, отвореност и толеранцију према различитим националностима, језицима, културама, обичајима и стиловима изражавања уметника. У раду желимо да анализирамо активистички ангажман и развој цивилног друштва проучавањем рада најзначајнијих независних позоришних трупа, попут Дах театра, Мим арта, театарског концепта Иване Вујић приликом отварања Бетон хале, затим перформанса Соње Вукићевић, те активистичког деловања Ане Миљанић. На основу обимне грађе о независној позоришној сцени и алтернативном позоришту које је проф. др Милена Драгићевић Шешић изнела у студијама: Уметност и алтернатива, Уметност и култура отпора и Индијско позориште – традиција и активизам, идеја рада је да истражи позоришне облике који доприносе култури сећања развијајући комуникацију заједнице са прошлошћу, осветљавајући проблеме и трауматичне тачке у колективном сећању заједнице. У раду посебно желимо да искажемо радикалне, храбре подухвате уметника у покушају да позориштем промене свет и укажу на слободу мишљења, креативне различитости и снаге, те да је могуће стварати изван традиционалне позоришне институције, као и права на другачија политичка опредељења у време тоталитарног, репресивног режима Слободана Милишевића. У изради рада коришћене су теорија позоришта потлаченог Аугуста Боала (Augusto Boal), студије културе сећања (Јан Асман/Jan Assman, Тодор Куљић), као и теорије извођачких уметности и студија перформанса (Александра Јовићевић, Ана Вујановић), као и трансдисциплинарни теоријски прилази др Милене Драгићевић Шешић.

Текст је посвећен деловању и истраживачком опусу проф. др Милене Драгићевић Шешић у домену студија културног наслеђа и културе сећања. Текст анализира кључна питања, теме и проблеме у истраживањима Драгићевић Шешић, те исте контекстуализује у односу на ширa друштвено-политичка кретања, као и у односу на међународне академске трендове у области културног наслеђа, политика сећања и културе отпора. Кључне темењених истраживања тичу се критике етно-националних политика сећања, запостављених и дисонантних слојева наслеђа, сећања на историјски маргинализоване групе у патријархалним и националним моделима баштињења, те контра-културним меморијалним праксама уметничких колектива и организација цивилног друштва, али и појединих уметника ван главних токова. Оваквом анализом постаје видљиво да окосницу рада Драгићевић Шешић у домену наслеђа представља својеврсни истраживачки активизам посвећен не-ауторизованим дискурсима наслеђа и праксама сећања, подстакнут са једне стране друштвено-политичким турбуленцијама након распада бивше СФРЈ, а са друге преузимањем савремених и ангажованих истраживачких тема у области студија сећања и наслеђа.

Са циљем да утврдимо потенцијале електронских медија за квалитетно информисање грађана и могућност подстицања критичког мишљења посебно током ванредне ситуације, у овом случају пандемије коронавируса, истраживане су реторичке стратегије и њихов потенцијал у афирмацији плурализма ставова. Предмет истраживања су биле информативне емисије два јавна сервиса (Радио телевизија Србије – РТС и Шведска телевизија – СТВ) и једне комерцијалне кабловске ТВ куће из Србије (Н1). Методом анализе садржаја дошли смо до закључка да су сва три медија пружила свеобухватне и кохерентне информације из проверених извора. Начин презентације догађаја углавном карактерише објективност и непристрасност (мада РТС показује тенденцију развијања стратегије застрашивања). У погледу плурализма ставова видимо највеће разлике, пошто је он вишеструко присутнији у програмима шведског јавног сервиса и комерцијалне кабловске телевизије (Н1), него српског јавног сервиса. Једна од специфичности реторике и презентације реалности од стране ТВН1 је изразита критичност и редовна дискредитација актуелног политичког руководства и одлука које је оно доносило.

Виртуелни свијетови и онлајн интеракције основа су сајбер поп-културе, у којој потрошња истовремено постаје и производња значења, што може, а не мора да носи субверзивни и активистички потенцијал. „Преливање” виртуелног у просторе физичке реалности, путем технологија као што су гестуални интерфејси, холограмске пројекције и слично, између осталог, омогућава директну тјелесну интеракцију са виртуелним објектима. Неки од тих објеката су и тзв. виртуелни идоли, којима реални људи у реалном свијету, који учествују у конструисању њихове појавности и идентитета, додјељују статус познатих личности. На примјеру анализе улоге фанова у стварању најпознатијег виртуелногидола, вокалоида Хацуне Мику (Hatsune Miku), рад поставља тезу да њено постојање ставља нагласак на активност (партиципацију) по себи, а не „активизам”, те тако не служи идеји друштвене промјене, него одржавању друштвеног statusa quo.