Натраг на претрагу

Резултати претраге

2352
pdf
133 / 2011 - Виолета Цветковска Оцокољић и Татјана Цветковски

МЕТАСЛИКЕ КАО ОБЛИК КРЕИРАЊА КУЛТУРНИХ ВРЕДНОСТИ

Мичелова дефиниција метаслике се јавља као појам који обухвата спој телевизије, књижевности, ликовне и музичке уметности и слично, али и све видове оглашавања (политичког и економског). Пројектоване слике у потпуности имитирају процес менталних представа у људској свести, а њихово преклапање доводи до замагљивања границе између стварног и нестварног. Овај феномен има за циљ да помути лично расуђивање и доведе до прихватања оног које му је наметнуто. Савремени медији преузимају едукативну улогу традиционалних заједница, и формирају нови облик метаслика, сачињених из низа елемената различитих култура и уметничких праваца, покрета и псеудо-догађаја. Када се оствари сусрет са бићима и новим видовима стварности, које човек никада раније у историји свог постојања није могао да оствари, осим у машти или екстатичним визијама, идеје које му се намећу путем екрана доводе до когнитивних шаблона предрасуда. Међутим, метаслике су слике које садрже специфичну дубину и слојевитост и привлаче и захтевају пажњу. То су слике покретачке и стваралачке снаге о којима ће у раду бити више речи.

2353
pdf
124 / 2009 - Србобран Бранковић

МЕСТО “ЕКРАНСКЕ КУЛТУРЕ” У НАШИМ ЖИВОТИМА

У тексту се говори о две врсте “екранске културе”: 1) телевизијске, која се заснива на групи активних одашиљача и маси пасивних прималаца поруке, и 2) мобилно–интернетске, чије је кључно обележје интерактивност и одсуство публике у класичном смислу речи. Текст се заснива на емпиријским подацима из истраживања дневног коришћења времена, које је спровела компанија TNS Medium Gallup и Факултет за културу и медије Мегатренд универзитета. Истраживање је спроведно на национално репрезентативном узорку популације старије од дванаест година у децембру 2008. (узорак од 1.600 испитаника) и марту 2008. године (600 испитаника). Док генерација од шездесет једне и више година дневно проводи 205,16 минута гледајући ТВ, свега 0,58 користећи интернет и 5,23 минута разговарајући мобилним, генерација од 12 до 17 година гледа ТВ свега 114,82 минута, 70,95 минута проводи на интернету и 14,89 у разговору мобилним телефоном. Аутор закључује да класична, пасивна ТВ публика полако нестаје пред активном комуникацијом путем интернета и да је медиј све мање маклуановски продужетак чула, а све више продужетак нашег интелекта, емоција, једном речју, наше личности.

2354
pdf
127 / 2010 - Санела Радисављевић

МЕСЕЧНИ ЧАСОПИСИ ЗА ЖЕНЕ И СТЕРЕОТИПИ – ЖЕНЕ КАО ЕСТЕТСКИ ОБЈЕКАТ

Методом анализе садржаја, овим радом сам покушала да дефинишем моделе репрезентације женског идентитета у женским месечним часописима у Србији као и да размотрим однос између понуђених репрезентација и феномена стереотипа у оквиру актуелних питања етике медија. Анализа садржаја показала је да мит о лепоти јесте доминантна аксиологија на којој је изграђен садржај четири анализирана магазина – Лепота и здравље, Joy, Beauty Expert и Топ здравље. Представа жене није сведена толико на репрезентативне фигуре колико на одређени модел понашања који се пре свега тиче жениног односа према телу те њеног ангажовања у циљу достизања утврђених стандарда лепоте. Захтев ’бити лепа’, постављен пред савремену жену, указује се као варијанта стереотипа који је био својствен традиционалном, патријархално одређеном друштву – мушкарци гледају а жене изгледају. Показало се да оваква природа репрезентације жене у анализираним магазинима заправо јесте последица спровођења стратегије конзумеризма као средства за повећање потрошње и стицање економске добити козметичких и модних компанија.

2355
pdf
136 / 2012 - Снежана Милин Перковић

МЕЈКОВЕР ТЕЛЕВИЗИЈА И МИТ О ЛЕПОТИ

Претпоставка је да медији, захваљујући својој улози комуникатора културних вредности и идеја, утичу и на дефинисање идеала женске лепоте. Процеси медијске репрезентације кључни су у конструисању културних „норми“ лепоте женског тела, а ка потрошњи оријентисано друштво у достигнућима естетске хирургије препознаје начине демократизације и приближавања овом идеалу. Будући мешавина ових мотива, мејковер ТВ емисије су пример медијског садржаја на основу чије анализе се покушавају открити значења и механизми потврђивања савременог мита о лепоти, идеје коју је предложила Наоми Волф. Ове емисије могу се посматрати и као својеврсни медијски ритуал, који иницира у мит и легитимише његову друштвену улогу. Емисија “Моје ново ја”, емитована на Првој телевизији, предмет је кратке анализе чији кључни моменти откривају стална места у медијској репрезентацији актуелног модела женске лепоте, последице које тај модел производи и друштвених односа моћи, на које одржавање мита о лепоти указује.