Резултати претраге

Рад се бави односом научне фантастике и оглашавања, конкретно представама оглашавања у научној фантастици (филм, књижевност и стрип) и претварањем њихове форме у реалност. Такође, наводи примере утицаја реалности која у форми одређеног естетског дискурса може дати виђење будућности и потенцијалних форми и начина оглашавања. Поред тога, третира могуће начине оглашавања коришћењем (нових) технологија, предвиђене приказима будућности у алтернативним филмским универзумима-научној фантастици. Аутори нарочито анализирају филм „Истребљивач” и његове визионарске елементе у смислу предвиђања будуће стварности, тј. како и у којој мери су, у својим представама будућности, били у праву када су у питању технолошке иновације које се користе у савременом оглашавању. Рад, тако, указује на узрочно-последичну везу између настајања фиктивних технологија на филму и врло брзог прототипирања и оспособљавања истих или сличних за потребе рекламирања. Такође, рад прави осврт на конзистентност визуелног језика рекламирања кроз анализу култних филмова „Истребљивач”, „Дух ушкољки” и „Истребљивач 2049”.

Овај рад се бави истраживањем романси између људи и вештачких интелигенција, у родном смислу, у научно-фантастичним филмским наративима 21. века и испитује у којој мери се показује доминантном матрица у којој је мушкарац човек, а жена је вештачка интелигенција у потпуности подређена свом мушком кориснику односно свом творцу. Такође ћемо истраживати шта је то што конституише родни идентитет жене као Другог у виртуелним и кибернетским окружењима, крећући се у оквирима феномена постхуманог, онако како га подразумева Кетрин Хејлс (Katherine Hayles) и на који се реферише и Славој Жижек (Slavoj Žižek), инспирисаног култним есејем Доне Харавеј (Donna Harraway) „Манифест киборга”, а такође и родног одређења каквим га разматра Џудит Батлер (Judith Butler) у дијалогуса Симон де Бовоар (Simone de Beauvoir). У филмским наративима као што су „Она” Спајка Џоунза (2013), „Ex Machina” Алекса Гарланда (2014), „Зое” Дрејка Доремуса (2018) и дебитантски филм Лазара Бодроже „Едерлези Рајзинг” (2018) мушкарац креира и/или комуницира са андроидом и емоционално се повезује. Садруге стране је једини, усамљени пример у коме жена ре/креиравољеног мушкарца у облику силиконског андроида, у епизоди ББЦ серије „Црно огледало” под називом „Одмах се враћам” (2013) у режији Овена Хариса. Oви примери показују порозност граница родних улога и њихову дестабилизацију уписујући нове вредности у поимање рода.

Ретке представе трудница у историји уметности условиле су недовољну теоријску заступљеност ове теме, која је тек недавно почела да се проучава. Тело труднице посматрало се у прошлости углавном кроз призму хришћанства које га је чинило проблематичним, али и у представама трудница у уметности и поп култури данашњице могу се пронаћи хришћанске референце уз веома развијену симболику. Са развојем технологије и медицине, сазнања о женском телу постајала су све дубља, а друштвене промене утицале су на ослобађање тела трудница што се одразило и на визуелну културу. У раду се кроз мотив труднице у везу доводе две симболичне фигуре: Богородица (у западнохришћанској традицији Мадона) као централна женска фигура хришћанства и Мадона као симбол популарне културе, а између се хронолошки наводе и анализирају сачувани примери који су мењали слику труднице кроз историју.