Резултати претраге

Бошковићева теорија природне филозофије, објављена 1758. године, имала је велики утицај на његове савременике и имала је многе следбенике у наредним вековима. Допринела је открићу структуре атома и подстакла многе научнике на даљи развој модерног схватања структуре материје. Физичар Ледермен (Leon Ledermann), нобеловац, 1993. године написао је да је Бошковићева филозофија „кључ за разумевање целокупне физике“. Немачки филозоф Ниче (Friedrich Nietzsche) сматра да је Бошковићева теорија природне филозофије „највећи тријумф над чулима који је до тада на Земљи постигнут“. Француз Херисман (Lancelott Herrismann) указује да ће „Бошковићева филозофија у целини постати филозофија наредног (21-ог) века“. Овај рад обухвата приказ живота и делатности Бошковића, опис његове филозофије, као и њене доприносе савременој науци и филозофији.

Рад се бави деконструкцијом језичког знака и одређивањем домена значења тог знака формираног у датој семантичкој структури. Полазећи од Деридиних претпоставки да је игра знаковне структуре (релација која се успоставља на елементима језичког знака: ознака (signifiant) – означено (signifie) –знак (signe)) незаустављива усљед бесконачних могућности структурирања једног семантичког система, показаћемо како само значење постаје дисемично, односно несводљиво, усљед претпоставке да ознака за себе може да веже различита означена. Видјећемо како знак Духа у Шекспировом Хамлету постаје једна таква структура. Запазићемо не само то да семантичка потенција значења овог знака расте сразмјерно протоку означених наспрам дате ознаке, него и да свака формирана (семантичка) структура прави симболичке представе у реалном. На тај начин, симболичко упориште, које одређено значење конституише, биће у могућности да формира нову означитељску реалност, додјељујући другима “улоге” у реалном. Приметићемо, сходно томе, како знакови у Хамлету праве симболичке системе у реалном, формирајући (непрестано) семантичке структуре по којима су други (ликови драме) дужни да се крећу.