Резултати претраге

Човек је телесно биће и пуноћу свог живота остварује не само кроз духовно, него и телесно искуство. Однос према телу често се креће између две крајности – од одбацивања и обезвређивања, до величања тела као објекта који је извор задовољстава и ужитака. У хришћанском погледу на свет тело није изолован објекат који има само чулну и естетску функцију, него је и интегрални део човекове личности са којом треба да буде преображено у нову димензију постојања. Имамо велики број сведочанстава о достизању тог благодатног стања код светитеља, које се манифестује као озарење божанском светлошћу која представља видљиви карактер енергија Божјих. Зато је основна категорија хришћанске естетике онострана трансцедентна лепота која се излива као нестворена божанска светлост. Традиционална естетичка теорија није довољна за разумевање метафизичког статуса и естетике тела у хришћанском искуству и богословљу. Због тога је нужно да поред појма естетике у наше разматрање уведемо и адекватнији и свеобухватнији појам метаестетике. Код метаестетског искуства посматрач не опажа тело само као спољашњи материјални објекат који репрезентује, рефлектује или исијава неизрециву божанску лепоту, него и сам као реципијент постаје део ње.

Представљање људи у визуелним (уметничким) медијима је један од најстаријих и најшире присутних, те стога и теоријски одлично осветљених образаца семиотичке размене. Тек у последње време, међутим, пажњу истраживача почиње да привлачи сазнање да однос наликовања слике ономе – човеку или догађају – који је на њој представљен не мора бити једносмеран, те да су људи често (били) склони да своје понашање и однос према телесности саобразе (сопственим) сликама. Другачије речено, напоредо са основном медијском претпоставком по којој су (миметичке/уметничке) слике задужене да подражавају људским телима, могуће је пратити и процесе подражавања кроз које тела постају својеврсне слике тих истих слика. Начин на који су се овом врстом подражавања користили људи позне антике, као и начин на који је такав облик значењске размене утицао на телесне пројаве њихове побожности – резултујући постепеним брисањем сазнајне границе између телесних и иконичких модалитета присуства – тема су истраживања које следи.

Постављамо акциону основу за израду стратегије грађења савременог концепта легата у оквиру културне политике Републике Србије. Унапређење сфере легатства и задужбинарске делатности уопште као вида културног наслеђа од непроцењивог је значаја за културну политику РС. Као нераскидиви сегмент свеопште културне матрице, легати деле судбину друштва као и изазове с којима се музеји, галерије, библиотеке и архиви данас суочавају. На основу сагледане слике легатства у Србији, мапирали смо кључне проблеме у овој сфери делатности у којој је, поред осталог, неопходно установити један општи законски оквир којим би се регулисала компликована материја легатства на територији целе државе и којим би се обухватио цео комплекс потешкоћа, питања и дилема с којима се легатори и легатари сусрећу. Дефинисање културне политике је предуслов, темељ за даље разрешавање свих проблема и питања везаних између осталог и за легате.

Рад се бави питањем статуса легата у српској музејској пракси. У првом делу су приказана схватања појма легата код неколико аутора, као и правно тумачење и важећа легислатива у вези с легатима. Посебно је наглашено непостојање неупитне законске процедуре којом се регулише поступање музејских установа с легатима. Други део рада је посвећен третману и положају легата у Музеју града Београда, музејске установе која руководи са њих 28. Наведени су сви легати који се тренутно налазе под управом овог Музеја, а детаљно је анализирано више њих којипредстављају карактеристичне примере како добре, тако и лоше праксе. На крају рада је, кроз приказ раније законске регулативе и приступа у пракси, предложено тумачење различитих третмана ове врсте музејских збирки у периоду после Другог светског рата.

Предмет овог рада јесте презентација фотографског Легата Стевана Крагујевића у Музеју Југославије и значаја којиима са културно-историјског, друштвеног и уметничког аспекта, као и рад на његовој обради и дигитализацији, приказ сведочанственог и комуникацијског потенцијала. Оснивање Легата Стевана Крагујевића 2014. године значајно је за развој фонда Музеја Југославије у коме препознатљиву улогу све више добија фотографска грађа, коју је Музеј, ограничен простором за смештај културних добара, могао да прихвати, а захваљујући помацима учињеним на пољу дигитализације и да на ефектан начин комуницираса јавношћу. Модел сарадње успостављен с Тањом Крагујевић, вредан је пример заједничког подухвата на примарној заштити грађе велике историјске вредности, рада на њеној доступности и валоризацији.