Резултати претраге

У години када се обележава осам векова самосталности Српске Православне Цркве актуализовано је питање појма аутокефалија у литургијско-канонском контексту, кроз бројне догађаје и процесе из бурне историје. Један од значајнијих јесте активност Кнеза Лазара уз помоћ светогорских монаха са тенденцијом измирења Српске са Цариградском патријаршијом. Кључна за успех Лазаревог цариградског посланства била је његова духовна блискост са Светогорцима, Синаитима и исихастима, који су се у његово време, налазили на кључним позицијама у цариградскоји бугарској цркви, али и значајнијим православним катедрама на Балкану. Премда се као spiritus movens овог посланства спомиње старац Исаија Серски-Хиландарац, значајно је било и присуство Никодима Тисманског, „тумача речи”, чија се улога у православној цркви друге половине XIV столећа истражује не само на основу поменутих активности у превазилажењу раскола већ и оснивања бројних манастира како у феудалној држави Кнеза Лазара (Вратна, Манастирица) тако и у румунским земљама (Водица,Тисман). Решавање једног канонског проблема постало је оквир за истраживање карактера црквеног живота у другој половини XIV столећа.

 У овом раду ћемо одговорити на следећа питања: како је Кантова филозофија утицала на филозофске анализе Исаије Берлина, у ком смислу (да ли само у методолошком или и у садржинском), како је Берлин у својим огледима извршио пријем некиход кључних Кантових становишта, које су сличности између ове двојице мислилаца и које су главне критичке примедбе које је Берлин упутио Кантовој филозофији? Показаће се да је веза између два мислиоца изузетно јака и да филозофске анализе историје идеја у огледима Исаије Берлина доста дугују Кантовој филозофији.

Традиционална породица је током претходног века преживела крупне промене. Све више је родитеља самаца који, услед различитих разлога, без помоћи другог родитеља одгајају своју децу. У раду се представљају резултати емпиријског истраживања које је урађено на подручју АП Војводине на укупном узорку од 200 самохраних родитеља. При том, пажња је усмерена на анализу друштвеног живота и социјалне мреже једнородитељских породица. Закључује се о усмерености самохраних родитеља на сродничке и пријатељске мреже подршке у свакодневном животу.

Социјална искљученост јавља се као један од главних проблема савремених друштава. У питању је процес у којем се појединци или групе искључују из могућности, прилика, права која произилазе из политичких, економских, социјалних сфера, која су им загарантована уређењем одређеног друштва. Један од основних проблема са којима се социолози, али и други истраживачи сусрећу јесте управо различито, често непотпуно, дефинисање социјалне искључености, што у многоме отежава истраживања. Из тог разлога, проблем дефинисања и операционализације појма социјалне искључености представља веома важан корак у истраживању ове појаве. У литератури је приметан врло мали број покушаја операционализације овог појма, а често се не прави разлика и не препознаје граница између појмова социјалне искључености и сиромаштва, јер се концепт социјалне искључености често користио као замена за појам сиромаштво. У оквиру овог рада, расправљаће се о проблему дефинисања социјалне искључености, оосновним приступима и његовој операционализацији. Предмет истраживања је анализа појма социјална искљученост. Циљ рада је да се кроз метод дефиниције појма, односно кроз стварање прецизне и потпуне, пре свега, социолошке дефиниције појма социјална искљученост, кроз анализу његових димензија, операционализује овај појам и дође до индикатора потребних за његово истраживање.

Рад се бави разликама између аналогних и дигиталних величина и могућностима које оне могу да допринесу друштвеном истраживању. Kонстатује се да је дигитализација дала снажан замах мерењу у друштвеним наукама, тиме што се на тој платформи производе велике количине спецификованих података ишто се на тај начин омогућава опсежније и квалитетније описивање, објашњење и разумевање друштвених појава. Податке којисе користе у друштвеном истраживању аутор класификује у три групе: 1) „чисти”, изворни подаци, настали на дигиталној платформи, 2) чисти аналогни подаци и 3) подаци који су по својствуделом дигитални, а делом аналогни. Потом се свака од те три групе анализира са становишта њихових могућности и ограничења у друштвеном истраживању.