Резултати претраге

Пре­ма ис­точ­но-рим­ској (ви­зан­тиј­ској) цр­кве­но-по­литич­кој те­о­ри­ји, да би је­дан на­род до­био од Ва­се­љен­ске па­тријар­ши­је цр­кве­ну ау­то­но­ми­ју мо­рао је да за­до­во­љи из­ве­сне др­жавно-по­ли­тич­ке, цр­кве­не и кул­ту­ро­ло­шке стан­дар­де ко­је су од њега зах­те­ва­ле над­ле­жне ин­сти­ту­ци­је Ви­зан­тиј­ског цар­ства. Од вре­ме­на до­се­ља­ва­ња срп­ских пле­ме­на на ове про­сто­ре то­ком VI ве­ка, пре­ко њи­хо­вог по­кр­шта­ва­ња, опи­сме­ња­ва­ња и ства­ра­ња мањих па по­том и ве­ћих удру­же­них „по­ли­тич­ких” за­јед­ни­ца, те­као је про­цес кул­тур­ног уз­ди­за­ња Ср­ба сход­но хри­шћан­ско-ро­меј­ском обра­сцу. На­кон ви­ше­ве­ков­ног уз­ра­ста­ња у хри­шћан­ском жи­во­ту,сти­ца­ње ау­то­ке­фал­но­сти Срп­ске цр­кве 1219. го­ди­не био је ја­сан по­ка­за­тељ ду­хов­не зре­ло­сти срп­ско­га на­ро­да, као и ме­ста и уло­ге Ср­ба на ге­о­по­ли­тич­кој кар­ти ју­го­и­сточ­не Евро­пе по­чет­ком XIII ве­ка. Од ово­га вре­ме­на срп­ски цр­кве­ни по­гла­вар (ар­хи­е­пи­скоп) званич­но до­би­ја сво­је ме­сто у по­рет­ку (дип­ти­ху) пра­во­слав­них по­глава­ра, а срп­ски краљ за­у­зи­ма ви­со­ко ме­сто у ви­зан­тиј­ском си­сте­му хи­је­рар­хи­је по­ли­тич­ких вла­да­ра. У ра­ду се, да­кле, ука­зу­је на основне то­ко­ве пре­о­бра­жа­ја срп­ско­га на­ро­да од па­ган­ства ка хри­шћанству и по­ступ­ност у ње­го­вом са­зре­ва­њу на пла­ну цр­кве­ног жи­вота до 1219. го­ди­не, ка­да Ср­би и зва­нич­но би­ва­ју увр­штени у ред хри­шћан­ских ци­ви­ли­зо­ва­них на­ро­да.