Резултати претраге

Подела културних садржаја на „више” и „ниже”, као и разлике између етаблиране и популарне културе, предмет су бројних тумачења у теоријама културе. Десничарска критичка мисао бранила је „праву” културу од сирове културе нижих друштвених класа, док су левичари налазили позитивне стране масовне културе у њеној демократизацији. Позиција музике, захваљујући глобалном утицају медија, заузима високо место у хијерархији индустрије и тржишта културе. Опозициони однос уметничке и популарне музике релативизован је у смислу класне идентификације. Идеологија укуса, која се такође тиче поседовања већег или мањег културног капитала, прилагодила се захтевима популизма и тржишта. Пристајање на уступке представља својеврсну демократизацијуи најелитнијих музичких форми каква је, на пример, опера, а кретање различитих музичких форми по систему двосмерног (више/ниже) и кружног (из једног облика у други) обрасца истовремено представља и отпор и пристајање у међусобном сусретању и прожимању класичне и популарне музике како у пракси, тако и у теорији. Изузимајући авангардне „испаде” у класичној музици или најниже жанрове фолка, све остале врсте музике (класика, џез,рок, поп, етно) нашле су неку врсту баланса у свом односу. Томе је уз општу кризу критичког духа, свакако допринео вредносни релативизам, као једна од битних одлика популарне културе.

У овом раду по први пут у националној историографији разматра се личност Олге Кешељевић Барбеза, историчарке уметности и глумице. Дошавши у Париз 1936. године с намером да докторира на студијама историје уметности, ступила је уконтакт с кругом југословенских сликара: Љубицом Цуцом Сокић,Иваном Табаковићем, Бором Барухом, Петром Лубардом, итд. Током Другог светског рата венчала се за Марка Барбеза, младог интелектуалца, оснивача издавачке куће LʼArbalète, која је, између осталих објављивала дела Жана Женеа, Антонена Артоа, АлбераКамија, Лане Леклерк, Пола Елијара, Жан-Пол Сартра, ФранцаКафке, Бориса Вијана, Достојевског, Вилијема Фокнера. На основу публиковане преписке са Женеом, многобројних посвета исписаних у књигама које су биле у власништву породице Барбеза, Олгиних портрета које су насликали неки од најзначајнијих српских сликара XX века, сведочанстава наследника њихових породица, пронађених разгледница и писама упућених Недељку Гвозденовићу (у Документацији Галерије САНУ), као и других материјалних трагова, у овом тексту говори се о улози коју је Олга Кешељевић имала на културној сцени Француске, као и спонама које је остварила са српским уметницима чија су се дела налазила у уметничко јзбирци Барбеза. Истовремено, на основу нових сазнања о породичној заоставштини стављеној на аукцијску продају 2016. године у Паризу, поставља се питање о доступности документације и личних преписки са домаћим уметницима који би унапредили започето истраживање.

Nakladnički niz proizvod je različitih razina djelovanja i regulacije književnih, knjižnih, nakladničkih i uredničkih odluka i sadržaja, te kulturalnih procesa povezanih sa čitateljskim praksama, čitateljskim kompetencijama i procesima oblikovanja književne publike. Razlikujemo četiri načela oblikovanja nakladničkog niza: povijesno,uredničko, čitateljsko i paratekstualno. U ovom radu analizirali smonačela oblikovanja nakladničkog niza na primjeru Biblioteke moderneliterature HIT, jedne od sedam beletrističkih nakladničkih nizova objavljivanih u Hrvatskoj između 1968. i 1991. godine. Biblioteka moderne literature HIT (urednik Zlatko Crnković) dominirala je nakladničkom scenom u Hrvatskoj i u Jugoslaviji tokom 1970-tih i 1980-tih u komercijalnom i kvalitetnom smislu

Чињеница да су подељена мишљења око тога да ли графите треба прихватити као савремени уметнички израз, или сматрати њихово присуство у јавним просторима чином вандализма, указује на страх од немогућности успостављања контроле над порукама које њихови аутори шаљу. Без обзира на то да ли су уписаној или ликовној форми, да ли представљају поруку социјалне критике или само име графитера, поруке графита нуде јединствено значење. Пратећи траг графита Мачке широког осмеха, чија је појава преплавила Париз током друштвених промена почетком овог века, француски редитељ Крис Маркер промишља протестена улицама Париза проналазећи потврду слогана из 1968. да поезија настаје на улици. Настали као уметност потребе, као језик оних којима су били ускраћени други, конвенционалнији, видови изражавања, графити утичу на колективно понашање људи, изврћу њихову перцепцију стварности и упућују на нов начин размишљања, попут савести друштва које је почело да заборавља важне аспекте живота. Схватајући их као средство комуникације, рад се бави овим феноменом анализирајући га кроз сегменте којe сваки чин комуникације подразумева. 

 Рад истражује начин на који је процес тејлоризацације интерпретиран у „Метрополису” (1927), познатој филмској дистопији Фрица Ланга (1890−1976), наводећи основне особине доктрине Фредерика Винслоуа Тејлора (1856−1915) и њен утицај наглобална кретања у култури. Сагледава се, у филму изражен, критички став према тејлористички схваћеном култу ефиксаности и дехуманизацији људског рада, са посебним освртом на негативну представу модерне технологије. Лангова филмска дистопија посматра се у контексту фасцинације технологијом, присутне и у другим остварењима тог доба, али и у контексту каснијих тумачења карактеристичних за период националсоцијализма у Немачкој.