Резултати претраге

Рад се бави тематским и идентитетским аспектима савремене домаће прозе и видовима њеног везивања за Југославију као искуствени и културни феномен. У постјугословенском наративу појам Југославија може да послужи као окидач носталгије, покретач мотивације и карактеризације јунака, кључ за улазак у репозиторијум сећања, али добрим делом и као метафора одрастања и сазревања: све то јесте и може да буде предмет анализе у савременом прозном тренутку књижевности која се пише на српском језику и објављује у Србији. У фокусу анализе биће романи Тање Ступар Трифуновић и Иванчице Ђерић као јединствени примери размишљања о Југославији у постјугословенским оквирима, али и прозна дела Мирјане Новаковић и Милана Трипковића која су више усредсређена на рефлексије друштвених аномалија које се испољавају у периоду транзиције.

У раду се истражује карактер југословенске модерности у социјалистичком периоду виђен кроз призму Музеја савремене уметности у Београду. Полазећи од представљања три нарочите „посете” овом музеју у годинама непосредно након његовог отварања, препознају се одређене карактеристике југословенске модерности: културна и друштвена парадоксалност, политичка и идеолошка оправданост, те индивидуална и колективна заводљивост. Ове карактеристике се доводе у везу с општим друштвено-економским условима у Социјалистичкој Југославији, а полазећи од тезе да је Музеј савремене уметности својеврсни генератор слике о Југославији као модерној земљи. Отуда и претпоставка да три изабрана „лика”, огледајући се у инверзном огледалу Музеја, могу поуздано да сведоче о специфичностима југословенске модерности у социјалистичком периоду.

Тема овог рада је трагање за верификованим, ванидеолошким значајем и анализа разлога јавног заборава на догађај, који је под именом „Конгрес културне акције у СР Србији” одржан крајем 1971. године у Крагујевцу. У раду се полази од тезе да је реч о највећем скупу из области културне политике у Србији у 20 веку. Прва посебна хипотеза је да су разлози институционалног заборава идеолошки, друга да су тзв. „догађаји на маргини” аутохтона појава и трећа да је најпримеренија врста заборава на овај догађај – „заборав као конфузна тишина”. Циљ истраживања је утврђивање реалне слике о догађајима пре, за време и после „Конгреса културне акције”. Методолошки се користи метода „усмене историје” (интервјуи са учесницима), уз анализу садржаја секундарних извора.

Положај жена после Другог светског рата, у социјалистичкој Југославији значајно је промењен. Међутим, упркос декларативној и идеолошкој једнакости мушкараца и жена, стварна равноправност није постигнута. О томе сведоче и женски часописи као важан део популарне културе. Осим функције забаве, женска штампа, а међу њом и часопис „Базар”, имала је улогу просвећивања жена. Пред њих је постављен захтев да буду лепе и неговане, а подучаване су и улогама супруги, мајки, домаћица и тек понешто радница. За њих је била резервисана приватна сфера, а јавна сфера је остала мушки домен. Овај рад покушава да одговори на питање колико је популарна култура у социјалистичкој Југославији била либерална, и да ли је женска штампа промовисала слободе или је подржавала патријархалну идеологију. Методом квалитативне анализе садржаја првог броја часописа Базар, циљ је да се испита да ли женска популарна култура у социјализму репродукује устаљене родне улоге, упркос формално правним променама у правцу еманципације жена.

У Тршићу се од 1933. године одржава „Вуков сабор” манифестација посвећена језичком реформатору Вуку Стефановићу Караџићу. Кроз период континуираног трајања Сабора веома лако пратимо све културне политике као и идеологије које су се смењивале на простору Краљевине Југославије, послератних Југославија и Србије данас. У овом раду задржаћемо се на периоду формирања првог Републичког одбора „Вукових сабора” који је настајао крајем 60-их и почетком 70-их у једном од оних преломних тренутака за послератну Југославију. У том периоду „Вуков сабор” је стекао све одлике „годишњег државно-партијског ритуала”.