Резултати претраге

У раду се разматра појмовно и историјски однос културе и (не)демократије. Појам културе се разумева на шири (начин укупног живота једне нације) и ужи (уметничко-стваралачки) начин. Као поредак који не спречава слободу мишљења, стварања и деловања, демократија представља ширење слободе уметничког поља културе. У раду се не оспорава напредак у ширењу повољних услова за културно стваралаштво у демократији. Подсећа се на чињеницу да су током историје друштва, преовладавали недемократски облици владавине. У таквим околностима су створена велика дела културе и уметности. Ова чињеница се објашњава способношћу стваралаца да пронађу облик за своје уметничке идеје и у недемократским друштвима. Заправо, ти системи су представљали изазов за уметничко и културно стваралаштво. У завршном делу анализирају се проблеми културе и уметности у односу према публици: појављују се у 1) „споровима” уметничког дела са групама уметничке публике, 2) јачању тржишта као посредника између дела и публике; 3) самопредстављање стваралаца и „стваралаца” на друштвеним мрежама.

Овај рад се бави проучавањем фактора који су утицали на однос између постојећег културног обрасца и нивоа развијености демократије у Србији, и феномена који су кључни за појам и функционисање демократије. Разумевање односа демократије и културе може помоћи у доношењу одлука које би имале утицаја у овој области. Демократија је реч коју често чујемо и употребљавамо а да се при томе заборавља да демократија почива на развоју културе, тако да данас „de facto” демократија постоји само формално и декларативно, јер без суштинског утицаја културе нема ни демократије. У ери масовне потрошње и масовне комуникације, обележеној опадањем или нестанком великих идеја и идеологија, десила се промена вредносне димензије културе. Култура је предодређена променама које могу бити узроковане друштвеним догађајима, иновацијама и другим утицајима у друштву. Основни проблем недовољног развоја културе у Србији није технолошке природе, то нису велике количине угљен-диоксида, глобално загревање, отпад, то су симптоми проблема. Проблем јесте у култури и у начину размишљања.

У овом раду бавићемо се идејама и идеалима који су карактеристични за политичку културу демократског друштва, а који омогућавају трајност демократије и даљи развој демократских институција. Наш основни циљ биће да истражимо нормативну димензију политичке културе демократског друштва. Полазећи од слободе и једнакости као основних принципа демократије размотрићемо питање на који начин ови принципи утемељују основне идеје и идеале политичке културе демократског друштва. Иако је наше истраживање превасходно нормативне природе оно ће настојати да укаже на значај повезивања нормативне политичке теорије са емпиријски оријентисаним теоријама у вези са политичком културом.

Имајући у виду да је друштвeни живoт данас свe мaњe нaциoнaлнo и просторно oгрaничeн, мултикултурaлнoст je пoстaлa неспорна чињенична реалност и круциjaлнa oдрeдницa већине сaврeмeних постиндустријских друштaвa. Рад има за циљ да осветли подељеност научних дискурса у вези са културним плурализмом и пожељним начинима организовања постојеће мултикултуралности у савременим друштвима, кроз анализу односа либерализма и мултикултурализма, културног релативизма и универзалности људких права и слобода. У складу са проценама да се, у свакодненим праксама остваривања и оспоравања демократије, културна права и слободе више вербално заговарају и нормативно утемељују, него практично реализују, у раду се, затим, чини критички осврт на мултикултурна искуства различитих земаља. Ово у жељи да се укаже на знaчajнe вaриjaциje у oцeњивaњу тoгa штa културна демократија jeстe и кoликo су дaлeкo спрeмнe дa иду поједине државе у њeном oствaривaњу. 

Овај текст полази од тезе да су југословенска, београдска и загребачка школа културне политике, шездесетих и седамдесетих година биле међу водећим светским теоријама и праксама културне политике, а да их је полупериферијски статус наше науке уз недовољно ангажовану академску културу сећања и услед нових трендова академског капитализма, у потпуности скрајнуо из академских токова. Рад анализира методе деловања врхунских светских академских часописа на развоју културе сећања, кроз студију случаја: прегледа књига из домена културне политике које је Интернационални часопис за културну политику направио тражећи текстове приказа од 40 професора културне политике широм света (The International Journal of Cultural Policy Vol. 16, n. 1). Бирајући англо-америчке теоретичаре и теоретичаре севера Европе, академски часопис додатно „централизује” знање и прави нове периферије и полупериферије продукције знања. Рад указује и на могуће стратегије и тактике отпора, субверзије полупериферије, кроз пример сопственог текста о књизи Мишела де Сертоа „Култура у плуралу”, написаном по позиву за дати број часописа.