Резултати претраге

Светковине су одувек биле присутне у друштвеном животу, у правилном ритму периодичних и цикличних свечаности. По антрополошкој инерцији, свака јавна масовна представа бива образац и одраз друштвеног поретка, односно бива његова експресија, рефлексија, креација и трансформација. Перформативни карактер културе представља једну од примарних основа студија спектакла. Спектакл претвара трајност светковине у ситуацију постизањем ефеката свеобухватности и монтиране визуелизације. Карневалска античка и средњовековна смеховна култура, која подразумева гротескни спој фантастичног и реалног, повезује првобитну митологију (ритуал) и уметничку књижевност. Менипеја је један од главних носилаца и преносилаца карневалског осећања света у литератури све до наших дана. Сцене скандала и разна нарушавања уобичајеног тока догађаја карактеришу менипејску књижевну традицију, а нарочито битно одређују дела Достојевског. Елементе карневалске представности налазимо у поетикама Раблеа, Сервантеса, Шекспира, Достојевског. Настанак данашњих културних манифестација је у нераскидивој вези с празником, а то значи с далеком архаичном митолошком традицијом. Празник је представљао временски исечак који је повезан са сфером сакралног, утичући од самог почетка на појаву и развој уметности и естетске свести. У култури свакодневог живота, празници су битно трансформисани на штету обредних елемената.

Предмет интересовања су простори у којима се дешавају сусрети између танго плесача и где људи више различитих националности и идентитета практикују овај плес, користећи Аргентину као моћну референтну тачку, али у исто време конституишући различите танго изразе. Нове информационе технологије, промене у мас-медијима, повећана мобилност и проток људи, променљиве праксе субјективизације, заједно са интензивним и некад супротстављеним животним “културним поетикама” – све су део онога што чини могућим формирање аутеничне танго друштвене праксе. Које су могућности у датој ситуацији за покрет и брзину тела танго плесача у најинтимнијем простору који они деле, израженом кроз одређено схватање загрљаја, и одређено схватање хода тј. корака? У којим се све околностима и окружењу актуализује загрљај? Како јавни израз загрљаја отвара простор за полуприватно отеловљење загрљаја у друштвеној арени? Овде се бавимо истраживањем транснационалне “динамике” танго плеса, као и онтолошким димензијама танго плеса.

Спектакуларна изложба “Светови тела”, рекламирана под слоганом: “феноменални поглед на феномен људског тела”, којом је немачки анатом Гинтер фон Хагенс (Gunther Von Hagens), најпре тржишно препоручивао свој изум – специјални поступак конзервације мртваца који се састојао у томе што их је клесао – пластифицирајући их, разматра се у овом раду као парадигматичан феномен за разумевање објективне стварности присутне у спектакуларној форми која је људски леш увела у свет “enterteinmenta” – забаве и “show businessa”. Спектакл као конкретизована инверзија живота, као крајња консеквенца Ги Деборовог (Guy Debord) “Друштва спектакла: Свет тела”, материјализован у пластифицираној зомбизираној форми, осликава суштину самог пројекта стварности и човековог места у њој, нудећи кључеве за решење загонетке антрополошког усуда западног човека који се приближава самој граници бића у ритуалу што ослобађа тело где је заробљена неразменљива смрт над којом бди наука, савршено се уклопивши у културну матрицу свеопште естетизације.

Kulturno i antropološko pitanje koje se često postavlja jest ono granice između Kaosa i Logosa – podele na arhaičnog, mitskog čoveka i suvremenog, opterećenog brojnim problemima promišljanja o istoriji i iščekivanju budućnosti. Rituali, svečanosti, spektakli, društvene drame i mitološka simbolika jačali su kulturne i društvene veze između pojedinaca, grupa i zajednica, oni su motivirali čoveka na opstanak i na menjanje prirodnih granica i društvenih pravila i zakona. Mitološka i ritualna simbolika javnih događanja služila je očuvanju društvenog reda i organizacije, ali ujedno je bila i temelj motiviranja kulturnih i političkih promena u društvima. Podupirala je društvene sisteme i poredak, ali i rušila zastarele strukture i sisteme. Stoga treba razlikovati javna i ritualna događanja koja prikazuju i predstavljaju slike i interese društvenih odnosa u zajednici, te ona koja menjaju i preoblikuju društvo prema zahtevima vremena. Konačno, reč je o prevladavanju razlika između čovekovog racionalnog i iracionalnog poimanja sveta i društva.