Резултати претраге

Циљ рада је да се уочи развој идентитета града Ваљева. У истраживању би требало уочити историјски развој града, као и спољње утицаје на њега. То могу бити и неки већи градови који се налазе у близини Ваљева, као што је Београд. У писању би требало истаћи оно што је иманентно и карактеристично за сам град, и по чему се он разликује од других градова у свом окружењу. Препознати битне историјске трeнутке у његовом развоју, институције и људе. На крају би требало изнети и процену његовог развоја (напредак, назадак или стаганација) и који су то ресурси које поседује град и његово окружење.

Рад испитује дијалектику девијације, не само у смислу њене позитивне улоге у моралним конфликтима који карактеришу сваки друштвени развој, већ и као неконформистичку појаву која пре или касније постаје комодификована. На примеру филма „Голи у седлу” размотрени су индивидуалистички и социјални аспекти контракултуре, са фокусом на репресивно и десублиматорно практиковање слободе, правде и једнакости. Рад поставља питање да ли је контракултура, упркос првобитном слављењу отпадништва и социјалних експеримената, на крају завршила у кохабитацији са системом, тако што је постала маска саме друштвене доминације. Посматрајући идеолошке контрадикције „Голих у седлу”, испитана је естетска и асоцијална природа контракултурног идентитета, која је уместо у алтернативним и солидаристичким колективима кулминирала у патолошкој аутентичности и атомистичком друштву. У другом делу размотрена је и могућност напуштања капиталистичког друштва, која је у филму насилно спречена, док је у стварности контракултура интегрисана у систем, а њени радикални елементи одбачени или релативизовани. Као закључак се намеће занемаривање класног конфликта од стране постмодернистичке, културалне левице, која се неретко концентрисала на проширење мањинских права на уштрб неолибералног обезвређивања социјалних права. Филм најављује другачију врсту идеолошке хегемоније, где се унутар подређене класе, различите фракције сукобљавају, остављајући сам центар моћи недирнутим. Тиме девијација добија специфичну капиталистичку функцију.

Педесетих година двадесетог века архитекта и урбаниста Никола Добровић писао је о концепту градског пејзажа експлицитно успоставивши релације између квалитета простора с достигнутим друштвеним вредностима. Објашњавајући поливалентну природу градског пејзажа као: „нову врсту просторности грађевних тијела и њихове пластике, шупље пластике између њих, архитектуре терена, зеленила и видика у једну органску, смишљену композициону цијелину”, Добровић је био међу првима који су у нашој средини разматрали овај појам. Овај рад испитује исходишта теоријских поставки Добровићевог „просторног стваралаштва” која извиру из његовог свеобухватног разумевања целовитости света: од природе преко врта до пејзажа, односно, преведено у урбану реалност: од градског простора преко градског зеленила до градског пејзажа. Чланак садржи приказ извода из неформалних бележака Николе Добровића, записаних у свескама које се налазе у ауторовој заоставштини у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду, као и део визуелног материјала, односно фотографије и ликовнe приказe вртова Дворца Версај (Palais de Versailles).