Резултати претраге

Представници српске политичке елите у Војводини, након силом наметнуте изолације током Великог рата, али и након демонстриране лојалности према Бечу, у октобру 1918, услед успешних војних операција које су покренуте пробојем Солунског фронта, отпочели су са организовањем ради формирања народних одбора. Њихов циљ био је отцепљење територије Баната, Бачке и Барање од постојеће државе. Ово је био дуго очекивани историјски тренутак који је могао да оствари жељу Срба „пречана” о уједињењу са сунородницима у јединствену државу. Постојале су разлике у погледу начина остварења тог чина. Већина, предвођена Радикалном странком се залагала за присаједињење Војводине Краљевини Србији, док је један број Срба, предвођених предратним представницима демократског страначког покрета био за то да се Војводина прикључи Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба из Загреба и да преко овог тела са Краљевином Србијом створи нову југословенску државу. Најутицајнији међу представницима ове политичке струје били су Тихомир Остојић и Васа Стајић.

Након слома Аустроугарске монархије 31. октобра 1918. године, ослобођена подручја Баната, Бачке и Барање запосела је војска Краљевине Србије. Овим областима је de facto управљао Српски Народни Одбор из Новог Сада, на чијем челу је био Јаша Томић. Стога је, 25. новембра 1918. године у Новом Саду, сазвана Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, којом је председавао др Игњат Павлас. Скупштина је прогласила одлуку о присаједињењу ова три региона Краљевини Србији, која се, 1. децембра 1918. године у Београду, ујединила са независном Државом Словенаца, Хрвата и Срба, под вођством Југословенског одбора у Загребу, и тиме формирала јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

У раду су представљени морални стандарди једне епохе који су одузели филму право слободе изражавања. Друштвена контрола се показала као престрога према новом медију, стрепећи да би филм могао негативно да утиче на децу и слабе личности. Амерички суд је у првој половини двадесетог века због, наводно, штетног ефекта филма на публику тврдио да филм није средство симболичког изражавања, већ средство репродукције стварних догађаја. Због строге цензуре кинематогафије, редитељи класичног Холивуда смишљали су начине како да укључе насиље у филм а да оно не буде експлицитно приказано. Тако је настала неексплицитна естетика филмског насиља која је веома значајна за разумевање репрезентације насиља у новом и постмодерном Холивуду.