Листа чланака: Јубилеј часописа Култура (1968-2013)

Фројдово схватање људске природе је „песимистичко”, пошто наглашава доминацију ирационалних, нагонских и несвесних мотива над рационалним, свесним и моралним. Човек је трагично, унутар себе самога располућено биће у којем се жестоко сукобљавају свесно и несвесно, нагонско и духовно, принцип задовољства и принцип реалности. Он је створење склоно самообманама, а једна од највећих самообмана и илузија је – религија. Творац психоанализе систематски настоји да у својој дубинској критици религије демистификује њено порекло, суштину и друштвену и психолошку функцију. Порекло религије је у реакцији на осећање кривице и кајања које су резултат праубиства оца. Бог је идеализована инфантилна представа свемоћног оца, који штити, награђује и кажњава, а утеха религије је колективна илузија, која је одговор на доживљај властите немоћи. Ова утеха је пријатна, али није истинита, каже Фројд. Брижљива анализа текстова студија и писама првог психоаналитичара, као и сведочења његових најближих сарадника, откривају да и овај бескомпромисни атеиста има своју религију – Науку, а да је његов скривени Бог – Логос.

Циљ овог рада је да укаже на културну и интелектуалну релевантност мисли Виљема Мориса на почетку трећег миленијума. Она је, у првом реду, изложена у његовом роману „Новости ниоткуда” који у будућност пројектује друштво чија је основна одлика истовремена естетизација и поједностављивање живота у епохи која би се могла назвати постиндустријском. У првом делу рада изложени су елементи интелектуалне биографије Виљема Мориса и указано на темељну разноликост разумевања и рецепције његовог дела током последњих стопедесетак година. Потом су анализиране основне одлике његове утопијске имагинације и изложени аргументи који говоре у прилог њихове непролазне релевантности. У завршном делу рада преиспитује се и потврђује тврдња да је Виљем Морис био у првом реду морист – термин којим је означена његова оригинална синтеза романтизма, марксизма и утопизма.

Ова студија истражује лидерски стил позоришне редитељке, продуценткиње и менаџерке Мире Траиловић (1924-1989). Њена лична прича јесте прича позоришног развоја у Југославији и социјалног и културног развоја Београда и Југославије у периоду од 1956-1989. године, периоду коме је она допринела у великој мери. Основни фокус студије је проучавање лидерских способности Мире Траиловић које су допринеле новим организационим формама у култури, новим методама менаџмента (адаптивни менаџмент квалитета) и специфичним организационим културама. Студија разматра у којој су мери њене лидерске способности допринеле променама очекивања културне јавности као и њен утицај на лидере јавног мњења и политичке лидере социјалистичке Југославије (посебно очекивања у односу на естетске и етичке вредности позоришних представа). Студија истиче који су то квалитети издвојили Миру Траиловић у време када су културним животом управљали пре свега мушкарци и то они који су произашли из партизанског покрета. Већина ових мушкараца, пореклом из радничке класе, служили су званичној идеологији док је Мира Траиловић представљала супротност свему што су они оличавали. Методологија истраживања укључује архивску анализу, библиографско истраживање, интервјуе са кључним сарадницима и лично искуство ауторке овог текста (организаторке БИТЕФ-а 1973. и 1974. године)

Сматран најзаслужнијом личности за доктринарно и идеолошко утемељење хришћанства, Константин Велики је као раван апостолу и проглашен за светитеља. Пресудним за његово хришћанско опредељење сматра се објава Христовог монограма у сну и визији непосредно пред одлучујућу битку код Милвијског моста. Божја наклоност је изражена поруком да ће победити уколико прихвати хришћански знак и њиме обележи штитове својих војника. Доминантни пагански симболи на његовом славолуку, подигнутом у Риму у знак победе, указују, међутим, на Константиново тада другачије религијско опредељење. Уколико је у њему тада преовладавала паганска вера, онда се у потоњем периоду може уочити његово поступно прихватање хришћанства. Налазећи у новој вери потребно упориште својој власти, Константин је био прагматичан и рационалан верник који је на крају свог живота обредом крштења постао хришћанин.

У овом тексту аутор истражује, разматра друштвени карактер и културни образац преко низа парадоксалних исказа о овим темама. Уз ослањање на релевантну светску антрополошку и филозофску литературу, аутор одређује предмет свог истраживања, да би уз обилан доказни материјал из атропологије, етнологије и књижевности, пришао разматрањима друштвеног карактера српског народа.