ФРОЈДОВА АНТРОПОЛОГИЈА И ПСИХОЛОШКА АНАЛИЗА КОРЕНА, ПРИРОДЕ И ФУНКЦИЈЕ РЕЛИГИЈЕ

Фројдово схватање људске природе је „песимистичко”, пошто наглашава доминацију ирационалних, нагонских и несвесних мотива над рационалним, свесним и моралним. Човек је трагично, унутар себе самога располућено биће у којем се жестоко сукобљавају свесно и несвесно, нагонско и духовно, принцип задовољства и принцип реалности. Он је створење склоно самообманама, а једна од највећих самообмана и илузија је – религија. Творац психоанализе систематски настоји да у својој дубинској критици религије демистификује њено порекло, суштину и друштвену и психолошку функцију. Порекло религије је у реакцији на осећање кривице и кајања које су резултат праубиства оца. Бог је идеализована инфантилна представа свемоћног оца, који штити, награђује и кажњава, а утеха религије је колективна илузија, која је одговор на доживљај властите немоћи. Ова утеха је пријатна, али није истинита, каже Фројд. Брижљива анализа текстова студија и писама првог психоаналитичара, као и сведочења његових најближих сарадника, откривају да и овај бескомпромисни атеиста има своју религију – Науку, а да је његов скривени Бог – Логос.

ДА ЛИ ЈЕ ФИЛОЛОГИЈА ЗАИСТА ПРЕВАЗИЂЕНА

Доминација структурализма у лингвистици и другим друштвеним и хуманистичким наукама током XX века довела је до потискивања филологије. Усредсређеност научног истраживања на језички систем и искључивање димензије значења и комуникацијске функције језика, односно текста, показала се немоћном да одговори потреби целовитог разумевања савременог света. Филологија се реактуализује као неофилологија која уважава све теоријске увиде структуралне лингвистике, али обнавља комплексан аналитички приступ тексту и изнова се потврђује као незаменљива наука о човеку. Програми савременог универзитетског образовања, укључујући и оне настале на основу тзв. „Болоњске декларације”, имплицитно потврђују ову тенденцију. На примеру метаморфоза оријенталне филологије као интердисциплинарне научне области на Филолошком факултету у Београду, показује се како раслојавање и фрагментација ове класичне филолошке дисциплине представљају циклично кретање ка једној новој програмској комплексности. Силабуси савремених студија у суштини су неофилолошки осмишљени, иако се помињање филологије „академски коректно” и даље избегава.

ЕСТЕТСКА УТОПИЈА ВИЉЕМА МОРИСА

Циљ овог рада је да укаже на културну и интелектуалну релевантност мисли Виљема Мориса на почетку трећег миленијума. Она је, у првом реду, изложена у његовом роману „Новости ниоткуда” који у будућност пројектује друштво чија је основна одлика истовремена естетизација и поједностављивање живота у епохи која би се могла назвати постиндустријском. У првом делу рада изложени су елементи интелектуалне биографије Виљема Мориса и указано на темељну разноликост разумевања и рецепције његовог дела током последњих стопедесетак година. Потом су анализиране основне одлике његове утопијске имагинације и изложени аргументи који говоре у прилог њихове непролазне релевантности. У завршном делу рада преиспитује се и потврђује тврдња да је Виљем Морис био у првом реду морист – термин којим је означена његова оригинална синтеза романтизма, марксизма и утопизма.

КУЛТУРА СТРАХА

Овај рад показује да су савремени страхови достигли такав интензитет да се може говорити о култури катастрофе. У моменту када се чини да је више немогуће обезбедити средства за смањење ризика и када се покаже очигледна неспособност да се предвиди понашање природе и друштва рађа се свеобухватно осећање страха пред престојећом катастрофом. Катастрофизам, могло би се рећи постаје етос глобалног поретка света. Осећај немоћи лежи у непопуњеном простору који лежи између претњи и наших одговора на њих. Излази који се нуде прате трасиране путеве развоја, зацртане у хегемонијском моделу неолиберализма и глобализавије чиме се гуше алтернативе и у помоћ призива оно што је до овог стања и довело. Будућност је проблем који треба решавати свим расположивим средствима, јер је тешко поверовати да нам је историја оставила отвореним само неколико могућности.

ЛИДЕРСКИ СТИЛ МИРЕ ТРАИЛОВИЋ: ПРЕДУЗЕТНИЧКИ ДУХ У БИРОКРАТСКОМ СВЕТУ

Ова студија истражује лидерски стил позоришне редитељке, продуценткиње и менаџерке Мире Траиловић (1924-1989). Њена лична прича јесте прича позоришног развоја у Југославији и социјалног и културног развоја Београда и Југославије у периоду од 1956-1989. године, периоду коме је она допринела у великој мери. Основни фокус студије је проучавање лидерских способности Мире Траиловић које су допринеле новим организационим формама у култури, новим методама менаџмента (адаптивни менаџмент квалитета) и специфичним организационим културама. Студија разматра у којој су мери њене лидерске способности допринеле променама очекивања културне јавности као и њен утицај на лидере јавног мњења и политичке лидере социјалистичке Југославије (посебно очекивања у односу на естетске и етичке вредности позоришних представа). Студија истиче који су то квалитети издвојили Миру Траиловић у време када су културним животом управљали пре свега мушкарци и то они који су произашли из партизанског покрета. Већина ових мушкараца, пореклом из радничке класе, служили су званичној идеологији док је Мира Траиловић представљала супротност свему што су они оличавали. Методологија истраживања укључује архивску анализу, библиографско истраживање, интервјуе са кључним сарадницима и лично искуство ауторке овог текста (организаторке БИТЕФ-а 1973. и 1974. године)

IGRA ILI NIŠTA

Polazeći od pretpostavke da je igra u savremenoj kulturi ozbiljno ugrožena, nameće se neophodnost prevrednovanja ideje o igri kao nezaobilaznoj vrednosti kulture. Edgar Moren pokazuje da se savremena tehno – ekonomska civilizacija temelji na „reduktivnom shvatanju” čoveka. Homo sapiens i homo faber apsolutno dominiraju, međusobno se „određuju i nadodređuju”. Iz pojma „homo” isključeno je sve što je demens – san, strast, mit – i što je ludens – igra, uživanje, zabava i što je što je „homo amatro”, čovek sposoban da voli. Činjenica je da se u igri može reprodukovati cela duhovna sadržina sveta uverljivo govori da je igra temeljna vrednost kulture.

РЕЛИГИОЗНОСТ КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ

Сматран најзаслужнијом личности за доктринарно и идеолошко утемељење хришћанства, Константин Велики је као раван апостолу и проглашен за светитеља. Пресудним за његово хришћанско опредељење сматра се објава Христовог монограма у сну и визији непосредно пред одлучујућу битку код Милвијског моста. Божја наклоност је изражена поруком да ће победити уколико прихвати хришћански знак и њиме обележи штитове својих војника. Доминантни пагански симболи на његовом славолуку, подигнутом у Риму у знак победе, указују, међутим, на Константиново тада другачије религијско опредељење. Уколико је у њему тада преовладавала паганска вера, онда се у потоњем периоду може уочити његово поступно прихватање хришћанства. Налазећи у новој вери потребно упориште својој власти, Константин је био прагматичан и рационалан верник који је на крају свог живота обредом крштења постао хришћанин.

РЕЛИГИЈСКИ ПЛУРАЛИЗАМ – РЕЛИГИЈСКИ РАТОВИ И РЕЛИГИЈСКА ТОЛЕРАНЦИЈА

Један од трајних парадокса људске историје је да је током више хиљада година религијски плурализам био један од главних узрока сукоба и ратова, а то био изазов за верску толеранцију, која је изгледала као покушај, или чин добре воље (који – до сада – није могао да буде трајно успостављен). Тако можемо пратити две линије кроз историју – историју верских сукоба и ратова и историју (верске) толеранције (или становишта која се залажу за толеранцију, посебно верску толеранцију). Иако можемо наћи примере идеја о верској толеранцији у различитим временима и културама, такође налазимо и верске сукобе и ратова који се понављају у различитим временима и културама, од античких времена до данас.

ДРУШТВЕНИ КАРАКТЕР И КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ

У овом тексту аутор истражује, разматра друштвени карактер и културни образац преко низа парадоксалних исказа о овим темама. Уз ослањање на релевантну светску антрополошку и филозофску литературу, аутор одређује предмет свог истраживања, да би уз обилан доказни материјал из атропологије, етнологије и књижевности, пришао разматрањима друштвеног карактера српског народа.

НЕМА САЗРЕВАЊА БЕЗ СТУПАЊА У ДИЈАЛОГ СА ЉУДИМА СУПРОТНОГ МИШЉЕЊА

Телесно душевно-духовно сазревање појединца /не и народа/ дуг је, мучан и целоживотан процес. Мноштво је чинилаца у току живота човека који овај процес сазревања, односно осмишљавања живота /„воља за смислом”/ могу да убрзају или успоре. Мало је сумње било и остало код психолога, психотерапеута, философа и религиозних мислилаца да је дијалог са људима друкчијег животног уверења /религиозног и идејног/ поуздан пут стварне индивидуације и/или обожења човека. Стално животно богаћење свога духовног, интелектуалног, али и емотивног/ирационалног/бића, на трновитој стази човека путника /хомо виатор/ условљава пораст толеранције према Другом и Другачијем.