Рад приказује како су стручњаци и аналитичари Комунистичке партије/Савеза комуниста – преко омладинске организације и кроз интеракцију са уметницима и културним делатницима – трасирали пут развоја југословенској популарној музици као интегративном фактору социјалистичког друштва Југославије.
У Тршићу се од 1933. године одржава „Вуков сабор” манифестација посвећена језичком реформатору Вуку Стефановићу Караџићу. Кроз период континуираног трајања Сабора веома лако пратимо све културне политике као и идеологије које су се смењивале на простору Краљевине Југославије, послератних Југославија и Србије данас. У овом раду задржаћемо се на периоду формирања првог Републичког одбора „Вукових сабора” који је настајао крајем 60-их и почетком 70-их у једном од оних преломних тренутака за послератну Југославију. У том периоду „Вуков сабор” је стекао све одлике „годишњег државно-партијског ритуала”.
У чланку је описано како је партијски и државни врх Југославије крајем шездесетих и почетком седамдeсетих година 20. века негативно оцењивао сваки покушај да југословенство добије национални смисао, дозвољавајући да то осећање има само политички и идеолошки призвук, иако је идеја југословенства, па и стварања југословенске нације, и даље имала присталице.
У првим послератним годинама у комунистичкој Југославији почиње постепено укидање прославе црквених празника чиме се домен „светог” свео на кућу са укућанима и цркву са портом. Југословенским законима одређени су нови савезни, републички и други празници. Због ограничености рада, начин прослављања световних празника у комунистичкој Југославији приказан је на примеру обележавања Дан борца који је за савезни празник проглашен 26. априла 1956. године. Обележавање двадесетогодишњице устанка народа Југославије посматра се кроз три наратива (први наратив – „поглед споља”) чине подаци о прослављању наведеног празника забележени у архивским изворима и штампи, док други и трећи наратив – „поглед изнутра”) чине подаци забележени у разговорима које је ауторка текста 2009. и 2010. године водила са организатором и учесницом прославе), а на основу којих се анализирају формално-структурне карактеристике и функција посматраног празника.
У раду се разматрају објекти културе у Југославији, који су настали као одраз концепата и циљева (нове) југословенске културе, у сложеном друштвено-политичком контексту југословенске социјалистичке заједнице. Рад полази од претпоставке да је карактеристични тип – дом културе, постао основна јединица развоја инфраструктурне мреже културе, и издвојио се кроз своје специфичне, готово аутохтоне, модалитете. Ови модалитети представљају посебне искораке у оквиру типа, по питању програмске концепције, својих вишеструких друштвено-политичких функција и тежње да се посебности југословенског културног пројекта посебно репрезентују у архитектури. Широко постављена раван југословенске културе отворила је једнако велико интерпретативно поље архитектуре, кроз коју се додатно подцртавало припадање (авангардном) европском културном простору. Ова архитектонска дела, било да се ради о конкурсним решењима, или изведеним објектима, сублимирају новоуспостављене друштвене вредности, кроз креативна програмска и визуелна истраживања друштвене стварности и њених рефлексија на архитектуру. Разноврсни приступи аутора, који су се кретали на релацији експеримент – друштвена реалност, оставили су за собом аутентична и слојевита дела и пројекте, која су парадигматска за разумевање односа друштвени контекст – култура – архитектура.
По угледу на СССР, многи градови некадашње Југославије у јеку обнове после Другог светског рата добијају дечје железнице. Пионирске железнице имале су вишеструку улогу у тадашњем друштву. Поред тога што је њихова изградња била идеолошки мотивисана, додатни циљ постојања пионирских железница био је да се деци, напаћеној после рата, пружи угодно и срећно детињство. Такође, идеја је била да се код младих од најранијих дана развија окренутост техници, као и љубав према железничком позиву и саобраћају у целини. Иако су биле кратког века, дају сликовит приказ амбициозне културне и образовне политике тога доба, увид у употребу пропагандне машинерије као подршке пројекту, а посебно увид у општу друштвену летаргију која је надвладала чување и коришћење наслеђа. Наиме, дидактичка функција пионирских пруга била је изузетно наглашена, будући да су биле замишљене да развијају етичке врлине, вољу за несебични рад за заједницу, али и радну дисциплину. Додатно, рад се посебно бави разлозима настанка, анализом трајања, те факторима нестанка Пионирске железнице y Кошутњаку у Београду.
Иако је идеја о настанку прве туристичке агенције у Југославији постојала још средином 19. века, било је потребно више од 60 година да се 1923. године у Београду оснује прва туристичка агенција, „Путник”. Настанак туристичке агенције иницирао је бројна путовања, како домаћих, тако и страних туриста на просторе некадашње Југославије. Најпопуларније дестинације у Југославији у првој половини 20. века биле су јужна Србија, Словенија и Јадран. Током 1930. године пословање „Путника” обележила су крстарења, али и путовања на тематске изложбе у Париз, Лондон, Ницу, као и отварање великог броја пословница у различитим градовима у земљи и иностранству. До почетка Другог светског рата, одиграли су се значајни догађаји који су утицали на развој путовања у Југославији: штампање плаката, постера, брошура, промоције дестинација, отварање Сајма у Београду, израда првог туристичког филма у боји. Након Другог светског рата који се веома лоше одразио на туризам у целом свету, па и Југославији, настао је период обнове земље и златно доба туризма Југославије које по броју туриста, њихових ноћења и прихода од туризма никада није премашено. Настанак агенцијске делатности у Југославији допринео је стварању културе путовања која је имала вишеструке користи како за путнике, тако и за домаћине, али и за друштво у целини.
Послератна југословенска историјско-уметничка струка је предратну „социјалну уметност” уско, непрецизно, једнолинијски и превише тенденциозно везивала за догматски дефинисану уметност социјалистичког реализма. У таквој дихотомној визури, југословенски уметници у међуратном периоду су сврставани у „париску” (модернистичку, нетенденциозну и недогматску) или пак „харковску” (социјално „реалистичку”, партијску) струју. У раду се даје ново читање односа и међусобних утицаја на југословенској културно-уметничкој сцени између два светска рата, са посебним нагласком на односе уметности и политике. Истражују се односи зенитизма и надреализма, као критичких и еманципацијских авангардних уметничко-теоријских појава и уметности „критичког реализма” (Лукачев појам) која се везивала за праксу илегалне уметничке групе „Живот”, југословенског револуционарног друштвеног покрета и комунистичке партије. Читање поменутих односа отвара простор за комплексно сагледавање одређеног континуитета авангардних културно-уметничких пракси у измењеним друштвено-политичким околностима тридесетих година 20. века које одликује убрзана фашизација друштва и близина рата.
Увидом у политички, социолошки и културни дискурс југословенске праксе, истраживање има за циљ да покаже на који начин управљање културалном изведбом у функцији идеолошког апарата зависи од актуелних јавних и кулутрних политика. Анализа међусобне спреге и „преливања” јавних политика, њених организационих носилаца и симболичког еквивалента транспоновања политичке стварности кроз форму културалних изведби/слетова показаће сличности и разлике у концепту управљања идеолошким пројектом у различитим историјским периодима Југославије. Задатак истраживачког процеса (који обухвата емпиријску методу студије случаја на примеру културалних изведби/слетова у периоду Краљевине Југославије) јесте описивање постојећих облика и метода организовања државног сценског спектакла, односно опште разумевање појаве и нивоа управљања културалним изведбама у функцији јавних политика.
Адреса: Риге од Фере 4, Београд
Фиксни телефон: +381 11 2637 565
Факс: +381 11 2638 941
Електронска пошта: info@zaprokul.org.rs
Сва права задржана | Часопис Култура
