Листа чланака: Архитекта Никола Добровић - педесет година после

Педесетих година двадесетог века архитекта и урбаниста Никола Добровић писао је о концепту градског пејзажа експлицитно успоставивши релације између квалитета простора с достигнутим друштвеним вредностима. Објашњавајући поливалентну природу градског пејзажа као: „нову врсту просторности грађевних тијела и њихове пластике, шупље пластике између њих, архитектуре терена, зеленила и видика у једну органску, смишљену композициону цијелину”, Добровић је био међу првима који су у нашој средини разматрали овај појам. Овај рад испитује исходишта теоријских поставки Добровићевог „просторног стваралаштва” која извиру из његовог свеобухватног разумевања целовитости света: од природе преко врта до пејзажа, односно, преведено у урбану реалност: од градског простора преко градског зеленила до градског пејзажа. Чланак садржи приказ извода из неформалних бележака Николе Добровића, записаних у свескама које се налазе у ауторовој заоставштини у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду, као и део визуелног материјала, односно фотографије и ликовнe приказe вртова Дворца Версај (Palais de Versailles).

У раду се креће од претпоставке да је урбана структура својеврсни мнемотехнички механизам, то јест, како је то ефектно срочио Луис Мамфорд да „у граду време постаје видљиво”. Основно мнемотехичко полазиште јесте да постоји веза између слика/представа (imagines) и места (loci), те да се у свести онога ко ту везу успоставља може призвати и сећање (memoria) на одређени садржај. Пренесено у домен урбане структуре, град постаје место испуњено сликама које творе нарочит меморијски пејзаж. У том контексту реперна архитектонска дела имају изразиту важност. Стога ће се у овом раду, а полазећи од наведених претпоставки, испитивати место зграде Државног секретаријата за народну одбрану (познате као „Генералштаб”) архитекте Николe Добровићa у меморијском пејзажу Београда. С тим у вези, узеће се у обзир значај Генералштаба као споменика културе, те његова баштинска вредност, али и кохерентност предлога за пренамену и реконтекстуализацију овог комплекса. Брзина којом је Генералштаб, за нешто више од пола века трајања, мењао своју меморијску конотацију, од архитеконског споменика (као метафора Сутјеске или артикулација Бергсонове филозофије), преко места страдања (након НАТО бомбардовања 1999), до полигона за политичко жонглирање друштвеним ресурсима (21. век), указује на несталност меморијских садржаја, те и на потребу за њиховим очувањем.

Овим радом се истражују пројектантске активности архитекте Николе Добровића (1897–1967) на Јадранском приморју током четврте деценије 20. века, приказане кроз конкурсне пројекте и реализације туристичке архитектуре у Сплиту и Дубровнику, којима је дат значајан допринос развоју међуратног архитектонског модернизма и авангардне мисли, али и подстрек развоју савремене туристичке привреде међуратне Југославије. Кроз неколико пројеката туристичке намене на Јадрану (купалиште, дворана за забаву, хотел, центар туристичког савеза), на којима су постигнути високи архитектонски и естетски домети међуратног модернизма, архитекта Добровић је истовремено указао на потребно усмерење развоја савремене туристичке изградње обликоване према захтевима нових туристичких активности. Иако су неки од ових пројеката остали нереализовани, јер за њих није било разумевања у ондашњој стручној јавности и друштвеном миљеу, у Добровићевом опусу они представљају израз високих модернистичких стремљења својственог проседеа у југословенској архитектонској пракси тридесетих година. Тржишни аспекти у туризму су подстицали тежњу инвеститора за изградњом хотела који би пратили нове стандарде у хотелијерству и тиме задовољили прохтеве захтевних гостију, који су, посећујући европска туристичка одредишта, осетили квалитет стандардизоване хотелске услуге. Уз примењене модернистичке принципе у архитектури хотела „Гранд” на Лопуду покрај Дубровника, јединственом примеру модерне хотелске архитектуре у Југославији, архитекта је тежио и социјалној компоненти савременог туризма прилагођеног новом профилу туристе.

Почеци градитељске активности архитекте Николе Добровића могу се и морају посматрати као интегрални део комплетног градитељског опуса овог југословенског архитекте. Због тога је најранији или „прашки период” од јединственог историографског значаја за проучавање свих синтагми у будућем Добровићевом раду које су емитовале недвосмислене поруке раног пуристичког обликовања простора, екстензивне естетике фасадних платна и експресионистичких момената у обликовању специфичног градитељског речника. Непотпуно истражено градитељско деловање архитекте Добровића непосредно након окончања студија у Прагу и специјализације у Паризу нам откривају до данас мање познати архивски документи и релативно проучена техничка грађа из периода од 1922. до 1933. године. Индикативно је да су у наведеном периоду Добровићева најзначајнија градитељска остварења из његове ране фазе уметничког стваралаштва, попут: Југословенског дома краља Александра Карађорђевића (1929–33), до данас изазивала неподвојену пажњу стручне и научне како домаће тако и иностране, нарочито чешке савремене истоириографске мисли. У контексту проучавања истог периода намећу се још увек отворена питања решавања ауторизације и интензитета професионалног учешћа у пројектовању и реализацији још неколико објеката у оквиру санитетског комплекса Масарикових домова у Крчу поред Прага о чему је и Добровић својевремено коментарисао.