ПЕСМА У ФИЛМУ И ФИЛМ С ПЕВАЊЕМ – КА ГЕНОЛОШКО-ТИПОЛОШКИМ И КУЛТУРНИМ АСПЕКТИМА ЖАНРА

Основни циљ овог истраживања јесте да се покаже да првобитни синкретизам различитих уметности представља дубље исходиште како фолклорних, тако и литерарно–сценских форми, али и од њих насталих филмских облика. Он омогућава, као што је радом демонстрирано, да песме певане у филму делују природно и остварују семантичку повезаност с приказаним дешавањима. Од свих филмских жанрова у којима се може наћи песма, највећу виталност има мјузикл, као аморфна форма велике апсорпционе моћи која може да укључује различиту врсту музике. Стога, у филмовима где се појављује, песма постаје значајан садржајни и структурни чинилац.

ПРИВИДИ ПЛУРАЛИЗМА У ГЛОБАЛНИМ МАСМЕДИЈСКИМ ПЕЋИНАМА

Ако је у античком полису Платона бринуло то што се грађани самодовољно ослањају на сопствена уверења о врлинама, не трагајући за знањем, данашњег житеља глобалног псеудополиса опчињавају симулиране информације, слике и уверења која незамисливим бујањем креирају друштвену свест. У сенци масмедијских пећина уочавају се обриси трансформисане демократије, која је све изложенија силовитим налетима мегакорпоративних интереса, доминантних геополитичких утицаја, културног детерминизма и редефинисаног верског фундаментализма. Усамљеном појединцу на “агори” све је теже да формира и сачува сопствено мишљење, идеје и вредности, јер набусита, осиона и конфекцијски униформисана армија технолошки перфектних комуникационих алатки, производећи заглушујући хук бајке о равноправности, миру и мултикултурализму, прикрива све чешће сукобе култура и цивилизација. Програмски типизираном друштву као да недостаје потреба за унутрашњим критичким преиспитивањем, јер живећи усред плиме долазећих и одлазећих комуникационих порука, визија новог поретка се “спинује”. Инфопростор је покривен глобалном мрежом информација и података, док чин размене симболичких садржаја од човека преузимају машине! Уместо ренесансе идеја нуди се ренесанса технологија, коју вешти управљачи глобалним кормилом користе за усмеравање Светске барке ка хридинама нечега што би се могло назвати псеудополисом. Слобода изражавања медија је кисеоник отвореног, јавног комуницирања, стуб демократских гра|евина, али проблем је у чињеници што чувари информационих капија и даље стражаре, овога пута пред “сајбер” просторима. Историја је показала да се у сличним процесима увек знају имена губитника, док се за оним другима увек дуже трага и мање зна.

КАКВА НАМ СЕ БУДУЋНОСТ ПРЕДСКАЗУЈЕ – ОДГОВОР САЈБЕРФЕМИНИЗМА НА САЈБЕРПАТРИЈАРХАТ

У тексту је анализиран утопијски потенцијал “сајберпростора” генерално, као и могућност стварања утопије родне равноправности уз помоћ нових информационо–комуникационих технологија. Извор за овакву анализу су превасходно текстови с енглеског говорног подручја и из контекста западног/ глобалног друштва. Главна питања која се овде постављају су следећа: шта је то “сајберутопија” и како је замишљамо? Која је друга страна “сајберутопије”, њена сушта супротност, односно “сајбердистопија”? Анализирајући дистопију из феминистичког угла, једна од главних форми коју она поприма је и “сајберпатријархат”. Следи покушај дефинисања “сајберпатријархата” и навођење његових главних одредница. Последњи део овог чланка разматра једну од могућих алтернатива “сајберпатријархату”, “сајберфеминизам”, и то у контексту следећих питања: какав је потенцијал ове филозофије, теорије и покрета у слабљењу патријархата у виртуелном као и у реалном простору? На који начин нове технологије могу да се употребе да би се приближиле феминистичком идеалу, утопији друштва родне равноправности? На самом крају чланка, закључује се да је за стварање овакве утопије најбитнији степен распрострањености феминистичке свести, односно познавање теорије, критике и активизма, насталог кроз многобројне феминистичке оријентације кроз историју.

PERCEPTION AND PERCEPTABILITY – ISSUES OF GAZE AND EMASCULATION IN HIGH FIDELITY

У раду се разматрају механизми погледа у роману и у филму “High Fidelity”. То подразумева идентификацију лика с позицијом посматрач/субјект, што је типично мушка позиција, или призор/објект, што је типично женска позиција. Овако дефинисане родне категорије нису универзалне или природне категорије, већ друштвено одређене категорије повезане с одређеним особинама (мушки – доминантан, агресиван; женски – пасиван, повучен). У чланку се анализирају и импликације такве идентификације, могуће последице немогућности да се заузме жељени положај, те могући начини компензације.

ТЕЛЕВИЗИЈА, ПРОМОЦИЈА ИЛИ СМРТ КЊИГЕ

У раду полазим од тога да се књига у ери производне експанзије све више третира као роба и да јој је неопходна промоција која би издвојила појединачни наслов из све већег броја написаних и објављених дела. Телевизија, као један од “најјачих” медија, посредника у афирмацији књиге, указује се, међутим, као медиј који је по својој природи, због доминације слике, у потпуности супротстављен штампаној речи и, као такав, често неподесан за њену промоцију. Због некомпатибилности књиге и телевизије, визуелног и штампаног медија, свака промоција на телевизији има двоструку природу – афирмацију књиге и њеног истовременог потирања. Овим текстом желим да укажем на проблеме који настају у судару два медија и на безизлазан положај у који доспева књига као артефакт, за чији опстанак је телевизијска промоција важна, али и кобна по њену суштину.

БЕОГРАД У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ ФИЛМУ: УРБАНЕ ПРИЧЕ

Први корак у анализи простора је подела локализатора према критеријуму: унутра/споља (дом/улица). То је уједно и подела на своје/туђе, безбедно/небезбедно, културно/некултурно. У филмовима чија се радња дешава на Новом Београду, ова се разлика укида: ни у кући, ни на улици, јунаци нису безбедни; угрожени на целој територији, они као пријатељски простор виде део града с друге стране реке. Подела на горњи/доњи ниво има уобичајено значење: под земљом се налазе негативно маркирани простори, на вишим нивоима позитивно обележени локализатори. У филмовима о старом Београду, подела на унутра/споља (своје/туђе) некада се врши према граници четврти: унутар дела града који доживљавају као свој, протагонисти су заштићени. По значењском потенцијалу издвајају се: обала, мостови, кровови. На крововима се окупљају пријатељи из краја и формирају квазипородице. Јунаке анализираних филмова видимо чешће у јавним него у приватним просторима. Из територије која нуди заштиту у потенцијално опасну зону води их жеља за контактом.

BEOWULF AND TECHNOLOGY – FROM ORAL TRADITION TO COMPUTER ANIMATED SILVER SCREEN PRODUCTION

У раду се бавим различитим видовима бележења приче о једном од најпроминентнијих јунака англосаксонског херојског кодекса, “Беовулфа” – од усмене херојске поезије која се преносила с колена на колено од средине 7. века, преко писане транскрипције текста хришћанских монаха у 10. веку, који су ову сагу о хероју обогатили хришћанским елементима, до разних модерних верзија “Беовулфа”, нпр. ирског песника Шејмуса Хинија и шкотског песника Едвина Моргана. Посебно место у раду заузимају две филмске адаптације истоименог епа – научнофантастична верзија Грејема Бејкера из 1999. године, као и компјутерски анимирана верзија Роберта Земекиса из 2007. године. У закључку истичем чињеницу да ће ова сага ускоро добити разноврсније облике у складу с развојем најновије технологије – поред компјутерски анимиране игрице, у изради је и компјутерски анимирана верзија цртаног филма “Беовулф”.

О “ДРУГИМ ПРОСТОРИМА” ПОСТМОДЕРНОГ СВЕТА – “ЕКРАНСКА КУЛТУРА” КАО МАТРИЦА САЖИМАЊА ВРЕМЕНА И ПРОСТОРА

Сажимање времена и “урушавање” простора једна је од жижних тачака у стваралаштву америчког писца Дона Делила. Ови процеси условљени су технологијом која је постмодерној култури наметнула атрибут “визуелне” културе, културе “знака”, у којој је свака перспектива релативизована, а свако тумачење у потпуности зависно од процеса производње (визуелне) информације. Делило се посвећује овим процесима готово у свим својим романима; међутим, свакако најзанимљивији однос процеса медијације догађаја и самог догађаја, и стварања “другог” времена и простора, потпуно зависног од ових параметара, представљају романи “Подземље” и “Вага” у којима је снимак атентата на председника Кенедија кључни артефакт којим Делило илуструје наведене релације.

СРПСКА КЊИЖЕВНА БЛОГОСФЕРА

У тексту је дат преглед српских књижевних “блогова”, с обзиром на њихове потенцијале у домену преношења информација, формирања комуникационих канала, могућности дигиталног издаваштва и доприноса новим праксама читања и писања. Указује се на разлике између “класичне” форме дневника и “блога” као “мрежног дневника”. Те разлике огледају се у другачијем току рецепције “класичног” и “мрежног” дневника, као и у хипертекстуалном карактеру “блога”. У остваривању потенцијала “блога”, као нове књижевне и комуникацијске форме, запажа се стална амбиваленција – између индивидуалног и приватног, слободног и анархичног, комуникативног и површног. Већина постојећих српских књижевних “блогова” не би задовољила иоле строжије књижевно–естетске захтеве. Још увек су отворена бројна питања која се тичу доприноса књижевних “блогова” књижевном животу, а поједина од тих питања (нпр. о ауторским и издавачким правима) прекорачују домен књижевности и задиру у области права и филозофије. Још увек нерешено питање представља стварни допринос “блогосфере” новим књижевним искуствима и могућностима нелинеарног писања и читања.

ПОЗОРИШТЕ У МЕДИЈСКОМ КОНТЕКСТУ

У овом раду бавим се истраживањем позиције, функције и структуре савременог позоришта у околностима доминације масовних медија, односно огромног утицаја медија на живот савременог човека. Полазишта за анализе су текстови савремених, постдрамских аутора који сматрају да позориште, да би ишло у корак с временом, мора да преиспита своју традиционалну функцију, као и структуру, те да је прилагоди новом, другачијем, медијском контексту. Овим радом истражујем социолошке и културолошке теорије о позицији и функцији технологије у савременом друштву, као и теорије о изво|ењу у контексту медијског друштва. Циљ је испитивање разлога рушења традиционалне драмске структуре у раду постдрамских аутора, односно њихове потребе за проналажењем новог позоришног језика.