ПОЛИТИЗАЦИЈА КЊИЖЕВНЕ ПРОДУКЦИЈЕ КРОЗ ПРИЗМУ БЕОГРАДСКОГ САЈМА КЊИГА

/in /by

У раду се аналитички и критички разматрају утицаји различитих модела културних политика на развој издаваштва и књижевног стваралаштва у националној култури. Циљ истраживања је да се идентификују основни модели и исходи политизације продукције дела естетске вредности (лепа књижевност). Референтни оквир истраживања чини преглед књижевне продукције на смотри Београдски сајам књига, у периоду од оснивања манифестације 1956. до 2015. године. Научном методологијом су аргументоване и доказане истраживачке хипотезе: 1. У новијој српској култури могуће је идентификовати три модела културне политике који су на развој издавачке делатности утицали својим специфичним обележјима у различитим друштвено-историјским периодима. 2. Модел културне политике у епохи самоуправног социјализма није спутавао развој издавачке делатности; напротив, динамика књижевне уметности у овом периоду била је обрнуто пропорционална политичком ограничавању слобода и права. 3. Замах демократско-тржишног модела издавачке политике не гарантује квалитет и естетске вредности књижевног стваралаштва.

УМЕТНОСТ И ПОЛИТИКА, ПОРТРЕТИ ДВЕ ПРИНЦЕЗЕ ИЗ ДИНАСТИЈЕ АРПАДОВИЋ

/in /by

Посматрајући два портрета мађарских принцеза из последње генерације дрeвне мађарске владарске династије Арпадовића, покушаће да се сагледа значај женских портрета и уопште визуелне кутуре у средњовековној политици и међународним односима. Принцеза Марија и Кателина Арпадовић биле су две кључне фигуре, преко којих је требало остварити легитимитет на наслеђивање мађарског трона. Преко Марије династија напуљских Анжујаца, а преко Каталине Немањићи из Србије надметали су се за власт у овој средњовековној Игри престола. Ни једна ни друга принцеза нису директно учествовале у овом рату, али се њиховим пореклом, као и ликом манипулисало у циљу остварења политичког плана. У политици средњег века, као и данашњој, медијски рат играо је изузетну улогу. У манипулацији, визуелна порука имала је, у најмању руку једнак, ако не и већи утицај од писане или изговорене речи. Владарски портрети представљају кључне трагове за проучавање медијских ратова средњег века, који се у својој основној идеји не разликују од савремених.

ХУМАНИСТИЧКЕ ИДЕЈЕ СОЊЕ ВУКИЋЕВИЋ У КОРЕОДРАМАМА – СКИЦА ЗА МОНОГРАФИЈУ

/in /by

Соња Вукићевић, авангардна и аутентична уметница српске кореодрамске сцене, телом не саопштава само естетичку, већ животну и историјску, личну и друштвену истину. Тело схвата, производи, употребљава као основни симбол човечанства и космоса. Уметношћу игре и покрета исказује властити однос према друштву, појединцу, рату, слободи, кључним догађајима епохе, времену у коме живи, али и времену које је прошло и оставило трага на актуелан друштвено-политички тренутак. Плесом репрезентује антиратни став и побуну против фашизма. Кореографским стваралаштвом отелотворује телесни историјско-политички говор, ангажовани коментар друштва и креира и утемељује политичку кореодраму као особени жанр.

РАТ СЕЋАЊА – (ЗЛО)УПОТРЕБЕ ДИСОНАНТНОГ НАСЛЕЂА У ПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ

/in /by

Tрагајући за новим идентитетима, државе настале на тлу некадашњих југословенских република већ годинама покушавају да остваре и осигурају сопствену интерпретацију прошлости богате дисонантним наслеђем. То иде веома споро, будући да земље наследнице немају транспарентну културну политику, због чега, даље, и не чуди да се о проблемима и питањима у вези са политикама сећања веома ретко јавно дискутује, а о успостављању јасне, општеприхваћене, националне стратегије или законске регулативе нема ни говора. Како је меморијализација, као процес, дубоко политизована, она пресликава политичку, културну, историјску и друштвену стварност у одређеној држави. Водеће елите, на првом месту политичке, су ти арбитри који одлучујуће утичу на то кога ћемо и зашто памтити. Kонкретно, тo значи да се друштво неће сећати свега, већ углавном оних догађаја, периода или особа које поменуте елите одреде као важне и то ће их се сећати на одређени (субјективан и арбитраран) начин. То, наравно, не значи да у елитама нужно постоји негативна интенција поводом меморијализације. Па ипак, брисање старих и изградња нових историјских наратива чест је случај. Овај рад даје кратак преглед досадашњих меморијализацијских и комеморативних пракси у региону, као и препоруке како се са њима ухватити у коштац у будућности.

УМЕТНИЧКА БАШТИНА КАО ПОЛИТИЧКО СРЕДСТВО – ТЕРАЗИЈСКА ЕПИЗОДА

/in /by

У раду се приказују и анализирају новински текстови о Теразијској фонтани (1927-1947) настали током 1987. и 1988. године као истраживање новинара које је било обилато потпомогнуто документима, сећањима и тумачењима из најшире јавности. Сагледавају се са методолошког становишта, од стратегије потраге за фонтаном преко утврђивања чињеница о њој до вредновања, тумачења у културном контексту и покушаја реконструкције односно враћања у савремени живот. Са теоријског становишта, ова потрага објашњава се као пример употребе баштине у политичке сврхе (у циљу промовисања измењене идеологије и нове стратегије политичког естаблишмента). У конкретном случају, карактерише је неповерење према институцијама културе, науци и појединим стручњацима а служи као увод у касније (1989) дешавање народа на плану читавог друштва. У ширем историјском контексту, схвата се као један у низу примера карактеристичног односа најшире јавности према уметности и према науци, који отежава успостављање компетенције историје уметности.

ПОЛИТИКА ПРЕТОЧЕНА У ЈЕЗИК УМЕТНОСТИ У СТАРИМ УМЕТНИЧКИМ ПРАКСАМА

/in /by

Валтер Бењамин је појам естетизација политике/политизација уметности применио у својој анализи уметности историјских авангарди. Тај појам је, у овом раду, примењен на нешто старије уметничке праксе, односно на оне историјске тренутке у којима се јасно огледао раскид са наслеђеним политичким и идеолошким установама: на Фиренцу у којој је 1537. године на војводски трон ступио млади војвода Козимо I Медичи, и на Француску револуцију. У оба ова случаја је раскид са традицијом имплицирао нове иконографске садржаје који су били непосредан резултат нових политичких потреба. Из анализе ових феномена изводимо неколико заједничких карактеристика општих авангардних тенденција: terminus post quem као временску границу, преломну тачку у историјском времену, стварање нове иконографије која одговара новим политичким и друштвеним околностима, неопходност упутстава за понашање чланова заједнице и промоцију нових идеја, ефемерност и спектакуларност догађаја у којима учествују масе на отвореном простору, улици, и као актери и као посматрачи, чиме исказују своју приврженост новим идеалима.