СУБЈЕКТ ИГРЕ: ИГРА ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА

Рад је посвећен поређењу традиционалног и савременог естетичког разумевања игре, пре свега питању њеног субјекта – ко заиста игра? Традиционална естетика за субјект игре проглашава душу, при чему се тело разумева као пуки инструмент којим се душа користи како би оно уметничко у игри манифестовала у домену интерсубјективности. Савремене феноменолошке естетике игре обрћу ову позицију, те за субјект игре проглашавају тело. Анализе у раду показаће, поређењем неколико кључних примера, начин на који је ова инверзија спроведена, као и последице које повлачи нова идеја тела као субјекта игре. Коначно, рад резултује у критичком експозеу основних поставки феноменолошке естетике игре, као и у указивању на могући хоризонт њеног даљег развоја.

ЕСТЕТИКА И ФИЛОЗОФИЈА МЕДИЈА

Текст се бави односом естетике и филозофије медија, и то на више начина. Најпре, у чланку се констатује да се филозофија медија појавила у окриљу естетике, тачније савремене естетике. Потом се оквирно одређује њен предмет истраживања, а у односу на естетику као претходећу дисциплину. Компарација између естетике и филозофије медија наставља се и у погледу метода истраживања. Наиме, филозофија медија се, за разлику од естетике, јавља искључиво у контексту интердисциплинарних истраживања. Затим се филозофија медија доводи у релацију са естетиком комуникација, а онда се разматра и њена веза с естетиком медија. Напослетку се показује да филозофија медија доиста користи исти репертоар питања као и естетика, али да додатно поставља и она питања која се тичу нове естетске, односно медијске стварности. Ова је стварност, како је познато, резултат рада технологије. Филозофија медија, међутим, не испитује само ону чулност која је произведена вештачким путем, односно уз помоћ нових технологија, већ се бави и теоријама које тематизују ту чулност. Отуда је филозофија медија мишљење о мишљењу које проблематизује целокупуну медијску сферу, укључујући ту и различите теорије о медијима. И коначно, филозофија медија, која је, свакако, више од естетике медија, пошто има и своју епистемолошку, онтолошку, етичку и друге аспекте изучавања, понајвише је утемељена на критици медија, али и позадини одакле медији делују, а то је свет капитала. Она је, дакле, једна ангажована теорија, чије је полазиште естетика, а исход критичко преиспитивање медијским путем генерисане сфере чулности.

СУКОБ ИЗМЕЂУ УТИЛИТАРИСТИЧКОГ И АНТИ-УТИЛИТАРИСТИЧКОГ У ЕВРОПСКОЈ ФИЛОЗОФИЈИ И КУЛТУРИ

Одавно је прихваћено да филозофија Френсиса Бејкона, са својом утилитаристичком теоријом знања и ставом да човек има права над природом и као такав би требало да буде њен „слуга и господар”, представља филозофско полазиште технолошке цивилизације. Овај рад у одређеној мери расветљава процес ширења уталитаристичких вредности, почев од поља гносеологије до морала и естетике. Тај процес је кључно исходиште британске филозофије. Још једно кључно исходиште британске филозофије је естетска реакција на утилитаризам. Заједно, ова два тренда представљају круцијалне филозофске догађаје који су се одвијали на европском тлу, почев од времена ренесансе до данас.

ПРОИЗВОДЊА ЗНАЧЕЊА У ЈЕЗИКУ ФОТОГРАФИЈЕ

Развојем савремених теоријских приступа, почевши од лингвистике, преко семиотике па све до теорије визуелне културе, фотографија се више не сматра само за објективну и реалистичну визуелну репрезентацију онога што се налазило испред објектива фотоапарата у тренутку фотографисања, већ се узимају у обзир и многобројни протоколи и кодови којима је наше визуелно искуство генерисано. Иако фотографија делује уверљиво, јасно и лако разумљиво због своје „очигледне” визуелне сличности са оним што приказује, начин на који видимо фотографију не заснива се само на нашој природној перцептивној способности. Скопички режими директно су зависни од постојећих друштвених пракси, а посебно од језика којим се служимо. Ако под језиком подразумевамо сваки систем комуникације који користи знакове организоване на одређен начин, онда и визуелне репрезентације можемо сматрати за праксе производње значења одређене визуелним језиком који ће бити предмет нашег истраживања. На фотографији видимо и распознајемо оно што је приказано не само зато што фотографија личи на то, већ и зато што она припада врсти приказа које смо научили да ’читамо’ на одређен начин. Релација између фотографије и предмета није директна и природна, него конвенционална. Сличност се не заснива само на подударности њихових визуелних својстава, већ и на пракси производње значења карактеристичној за једно друштво, у коме смо као реципијенти усвојили одређене норме приказивања.

GAZING BALL ЏЕФА КУНСА

У тексту се анализира примењен уметнички поступак у циклусу „Gazing Ball Џефа Кунса”. Циклус се претежно састоји од низа репродукција чувених уметничких дела којима аутор придружује лапис лазули кугле високо рефлектујуће површине. Ослањајући се на стратегију апропријације, Кунс повлачи линију којом повезује више векова развоја западноевропске уметности. Одабир дела која ће бити репродукована а потом изложена, резултат су стратешке одлуке конципирања поставке, чиме Кунс добија статус уметника-кустоса. Примењеним поступком апропријације у циклусу „Gazing Ball”, Џеф Кунс на више нивоа захвата однос према уметничком наслеђу. Ништа не остаје изузето, од институционализоване историје уметности, преко доминантних интерпретативних оквира, разумевања односа оригинал – копија, до самог доживљаја уметничког дела. Иако Кунс избегава активистичку позицију, његова дела посматрача не остављају равнодушним. Она га позивају да поново испита свој однос према уметничком наслеђу, како на нивоу разумевања, доживљавања и интерпретирања, тако и на нивоу вредновања.

ЕСТЕТИКА КЛАСИЧНОГ КИНЕСКОГ СЛИКАРСТВА

Током хиљаду година (од 7–17 в.) у кинеској ликовној уметности настао је велик број дела у веома широком распону, у погледу стила, тема, жанрова и естетике. Посебно плодан је био период између 10–13. века, када је настао и велик број теоријских радова у којима се излажу естетички ставови аутора, њихово тумачење и сагледавање уметности, посебно сликарства. Овде ћемо се посветити приказивању стваралаштва везаног за сликарство, као и неких теоријских дела посвећених естетици сликарства у том времену. Нека од тих дела су блиска Да Винчијевим текстовима о сликарству (насталим око 1500), али му претходе неколико векова.

ИМА ЛИ ПОТРЕБЕ ЗА ФИЛОЗОФСКОМ ЕСТЕТИКОМ

Аутор у раду испитује да ли су филозофски естетички увиди релевантни за наш историјски тренутак. То питање је постављено у контексту све учесталијих савремених покушаја заснивања естетике као посебнонаучне емпиријске дисциплине или својеврсног припајања естетике већ постојећим посебним наукама. У првом поглављу дат је кратак преглед (пред)историје естетике од њеног заснивања до савремене епохе. Потом, у наставку, користећи се учењем Милана Дамњановића, аутор разматра кључне претпоставке емпиријски оријентисаних идеја естетике, с једне стране, и савремених филозофских концепција естетике, с друге стране. У трећем поглављу испитује се значај филозофске естетике у односу према другим не-филозофским естетичким концепцијама и долази се до закључка да проблеми естетике, поред емпиријског приступа, нужно захтевају и филозофску обраду и утемељење.

УМЕТНОСТ, ПРИРОДА, НАУКА, ЗАНАТ, ТЕХНИКА

Аутор у раду разматра могућност одређења појма уметности. Примена класичног облика дефиниције се одбацује услед немогућности једнозначног одређења врсне разлике уметности у односу на друге човекове делатности. Уместо тога, аутор предлаже другачији приступ овом проблему, који се огледа у испитивању разлика између уметности, с једне стране, и природе, науке, заната и технике, с друге стране. Испитујући однос уметности према другим облицима људске делатности, аутор уједно и скреће пажњу на битне историјске трансформације појма уметности. На крају, аутор долази до закључка да је у напору доласка до одређења модерног појма уметности неопходно овај појам очистити од наслеђених претпоставки и предрасуда, које могу искривити његово право значење.