Листа чланака: Женски експертски потенцијал у културним делатностима

У раду ће се ауторке осврнути на женски активизам, који је отворио многа врата женама широм света – још од викторијанског доба, као и на потребе жена за бољим условима за образовање. Образовање је одувек представљало камен спотицања женама чији је циљ стицање статуса једнакости у друштву, и један је од основних фактора који је одвајао мушкарце и жене. Без образовања да их оснажи, многе жене су сматрале да не би требале имати право утицаја на политику, нити да доносе одлуке о сопственој имовини. Систем образовања и васпитања у друштву има велику обавезу за преношење вредности родне равноправности, посебно код млађих генерација. Државне институције своје акције на постизању равноправности родова базирају на консензусу о потреби њеног успостављања. Пут, до данас релативно високих стопа запослености жена, није био једноставан и под сталним је утицајима бројних социодемографских чинилаца, уз изражене европске регионалне разлике. Како би се очувала једнакост као и једнака заштита социјалних права, тј. толеранција у односима између послодавца и радника, потребан је висок ниво културе социјалних дијалога и филозофија компромиса колективних интереса.

У тексту се разматра теоријски правац критичке студије дискурса медија који се затим примењује у тумачењу података добијених у квантитативно-квалитативној анализи садржаја водећих дневних листова у Србији са фокусом на рубрику културе. Анализирани период је новембар 2010. Узорковано је укупно 180 текстова, опремљених са 79 фотографија. У најкраћем, након анализе селекције догађаја, медијских жанрова, цитатности, визуелне опреме текста, обрасца језичке употребе професионалија и потписа аутора текстова, закључује се да је медијска слика српске културе у потпуности маскулизирана. Без обзира на то што су направљени помаци, на пример, у језичкој употреби, која је најчешће родно сензибилисана, као и у запошљавању новинарки, којих је у рубрикама за културу више него мушкараца, како у “производњи” медијских садржаја, тако и на уредничким позицијама на којима се доносе одлуке, доминантни дискурс културних  рубрика одражава мушки образац, који указује на јасну позицију моћи мушкараца у српском друштву.

Од почетка 20. века демографска је чињеница да је број жена у односу на број мушкараца у константном порасту, а резултат тог процеса је да жене већ дуже чине више од половине становништва. Истина је и да су оне у минулим временима оствариле значајан помак (квантитативан и квалитатаиван) у области права, а у 20. веку и равноправан положај са мушкарцима. Ипак, идеја и њена реализација, формално и стварно право, и данас су у раскораку. Тако је жена и у 21. веку, без обзира на декларисана права, јасан потенцијал, образовање и способност делања, често маргинализована, док се њено право на рад опструира, како на политичком, економском или културном плану тако и при сваколиком другом експертском деловању. У најбољем случају, наше друштво у транзицији, оптерећено стереотипима, традиционализмом и патријархалним односима, њена постигнућа прећуткује. Статистички подаци јасно показују да жена још увек нема тамо где се стварно одлучује, а за исти посао су мање плаћене него мушкарци, али тј. их зато има много више него мушкараца у невладиним организацијама, које најчешће подразумевају више волонтерског, неплаћеног и мање утицајног рада. За 106 година свог постојања, Универзитет у Београду је имао само једну ректорку, а по подацима Савезног завода за статистику из 2006. године, од укупног броја наставника Београдског универзитета само 30 одсто су жене. Нешто боља ситуација је у установама културе: жене су обично директорке библиотека, школа, вртића, музеја или центара за социјални рад. Али, на пример, од 19 позоришта у Београду, само њих шест је поверило жени лидерску позицију.