ЕЛЕМЕНТИ СОЦИОКУЛТУРНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ ЖЕНСТВА

Културне, социјалне, политичке, правне, етичке и друге вредносне норме су веома подложне променама у социокултурном окружењу. Ове трансформације су највидљивије у културним обрасцима, књижевности, медијима и образовању. Медији и образовање, према нашем мишљењу, играју најважнију улогу у стварању свих конструката, па и конструкта женства, јер они, пратећи доминантан социокултурни контекст, стварају препознатљив социокултурни конструкт. Циљ овог рада је да укаже на значај медија и образовања у формирању конструкта женства, као и да покаже да су све мање препреке у култури друштва да се жена појави као субјекат стваралачке делатности у свим видовима, па и културном. 

ГОЛДБЕРГ КРОЗ ЖЕНСКУ ПРИЗМУ

Један од кључних инструмената барока, чембало, пало је у заборав крајем осамнаестог века, да би га у доба романтизма сасвим потиснуо модерни клавир. У двадесетом веку су две жене словенског порекла (Пољска, Чешка), Ванда Ландовска и Зузана Ружичкова, обновиле интерес за стару музику и вратиле чембало на концертне подијуме Европе и света. Овај рад је посвећен сећању на пионирске покушаје Ванде Ландовске да богати и запостављени свет барокне музике спаси од заборава, да би постојао равноправно са свим осталим музичким периодима на савременој светској сцени. Такође, рад се бави великом улогом Зузане Ружичкове у прихватању легата Ванде Ландовске и његовом даљем практичном развоју, као и Голберг варијацијама Ј.С.Баха, најомиљенијем делу на репертоару обе уметнице. Без љубави, страсти и упорности Ландовске и Ружичкове, данас бисмо били сиромашнији за велики део светске музичке баштине.

ЕКСПЕРТСКИ ПОТЕНЦИЈАЛ И ЖЕНСКИ АКТИВИЗАМ

У раду ће се ауторке осврнути на женски активизам, који је отворио многа врата женама широм света – још од викторијанског доба, као и на потребе жена за бољим условима за образовање. Образовање је одувек представљало камен спотицања женама чији је циљ стицање статуса једнакости у друштву, и један је од основних фактора који је одвајао мушкарце и жене. Без образовања да их оснажи, многе жене су сматрале да не би требале имати право утицаја на политику, нити да доносе одлуке о сопственој имовини. Систем образовања и васпитања у друштву има велику обавезу за преношење вредности родне равноправности, посебно код млађих генерација. Државне институције своје акције на постизању равноправности родова базирају на консензусу о потреби њеног успостављања. Пут, до данас релативно високих стопа запослености жена, није био једноставан и под сталним је утицајима бројних социодемографских чинилаца, уз изражене европске регионалне разлике. Како би се очувала једнакост као и једнака заштита социјалних права, тј. толеранција у односима између послодавца и радника, потребан је висок ниво културе социјалних дијалога и филозофија компромиса колективних интереса.

ДИЛЕМА ВУЛСТОНКРАФТ

Другост постаје поље нових могућности културних политика. Водећи теоретичари економије знања и креативних индустрија уводе метафоре изграђене на принципима женског искуства, као што су породица, рецепт, кување. Овакав улазак женске природе у мушку културу и за феминисткиње значи да могу да деконструишу дилему о једнакости као негирању сопственог родног идентитета. Експерткиње, које воде неке од најважнијих институција културе Новог Сада, показују својим начином рада да су ове (нове) стратегије културног инжењеринга не само успешне, него и неопходне у ревитализацији институција и дефинисању нових односа приватног и јавног грађанског принципа.

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА: МАПИРАЊЕ ЖЕНСКОГ КРЕАТИВНОГ АНГАЖМАНА: ГИНОКРИТИКА КАО ПРИНЦИП ДЕЛОВАЊА

НОВЕ МЕДИЈСКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ И ЖЕНСКИ АКТИВИЗАМ

Због брзине комуникације, преноса, тражења и представљања информација, глобалне доступности и једноставности, интернет и веб надилазе друге облике јавног рада и активистичког дјеловања. У овом раду указујемо на предности нових медијских технологија које женске организације могу користити за своје представљање и политичко ангажовање у заштити и промоцији женских људских права, а у односу на досадашње праксе маргинализације жена у штампи, на радију и на телевизији. Рад је базиран на петомјесечној анализи веб сајтова 10 женских невладиних организација из Босне и Херцеговине и веб сајта владине Агенције за равноправност полова БиХ, који су континуирано праћени од 1. октобра 2009. до 1. марта 2010. године. Постављањем веб сајтова, женске невладине организације у БиХ учиниле су први корак ка чланству у виртуелном свијету, али још треба да „науче“ како користити и искористити ово чланство.

РОДНА ПЕРСПЕКТИВА ИЗВОРА ИНФОРМАЦИЈА У ВОДЕЋОЈ ДНЕВНОЈ ШТАМПИ У СРБИЈИ

У тексту се разматра теоријски правац критичке студије дискурса медија који се затим примењује у тумачењу података добијених у квантитативно-квалитативној анализи садржаја водећих дневних листова у Србији са фокусом на рубрику културе. Анализирани период је новембар 2010. Узорковано је укупно 180 текстова, опремљених са 79 фотографија. У најкраћем, након анализе селекције догађаја, медијских жанрова, цитатности, визуелне опреме текста, обрасца језичке употребе професионалија и потписа аутора текстова, закључује се да је медијска слика српске културе у потпуности маскулизирана. Без обзира на то што су направљени помаци, на пример, у језичкој употреби, која је најчешће родно сензибилисана, као и у запошљавању новинарки, којих је у рубрикама за културу више него мушкараца, како у “производњи” медијских садржаја, тако и на уредничким позицијама на којима се доносе одлуке, доминантни дискурс културних  рубрика одражава мушки образац, који указује на јасну позицију моћи мушкараца у српском друштву.

ПРЕПРЕКЕ НА ПУТУ ЖЕНСКОГ ЕКСПЕРТСКОГ ДЕЛОВАЊА У КУЛТУРИ

И поред значајног учешћа жена у областима друштва, науке, културе, економије, постоји велики несклад између друштвене улоге и стварног друштвеног положаја жене. Резолуције и анализе стално указују на чињеницу да жене одустају од јавне активности и од одлучивања, тако да се њихова улога свела на присутну друштвену групу. Чак и културни сектор, који се обично посматра као ’феминизирана’ област друштвеног деловања, карактерише ниска заступљеност жена на водећим позицијама. Институције културе, са својим либералним погледом на свет и егалитаристичким карактером, упошљавају велики проценат женске радне снаге и због тога имају оптималне услове за еманципацију и напредовање жена. Међутим, студије показују да су жене недовољно заступљене у водећим институцијама, како културе, тако и политике, економије и других друштвених области. Културолошке, политичке и структуралне препреке су кроз векове спутавале настојања да се опште прихвати стварна способност жене као лидера. Овај рад управо покушава да анализира препреке због којих оне не успевају да дођу на водеће положаје у институцијама свог експертског деловања.

ПРЕЋУТКИВАЊЕ, ОПСТРУКЦИЈА, МАРГИНАЛИЗАЦИЈА

Од почетка 20. века демографска је чињеница да је број жена у односу на број мушкараца у константном порасту, а резултат тог процеса је да жене већ дуже чине више од половине становништва. Истина је и да су оне у минулим временима оствариле значајан помак (квантитативан и квалитатаиван) у области права, а у 20. веку и равноправан положај са мушкарцима. Ипак, идеја и њена реализација, формално и стварно право, и данас су у раскораку. Тако је жена и у 21. веку, без обзира на декларисана права, јасан потенцијал, образовање и способност делања, често маргинализована, док се њено право на рад опструира, како на политичком, економском или културном плану тако и при сваколиком другом експертском деловању. У најбољем случају, наше друштво у транзицији, оптерећено стереотипима, традиционализмом и патријархалним односима, њена постигнућа прећуткује. Статистички подаци јасно показују да жена још увек нема тамо где се стварно одлучује, а за исти посао су мање плаћене него мушкарци, али тј. их зато има много више него мушкараца у невладиним организацијама, које најчешће подразумевају више волонтерског, неплаћеног и мање утицајног рада. За 106 година свог постојања, Универзитет у Београду је имао само једну ректорку, а по подацима Савезног завода за статистику из 2006. године, од укупног броја наставника Београдског универзитета само 30 одсто су жене. Нешто боља ситуација је у установама културе: жене су обично директорке библиотека, школа, вртића, музеја или центара за социјални рад. Али, на пример, од 19 позоришта у Београду, само њих шест је поверило жени лидерску позицију.