Листа чланака: Институт легата и културна политика у Србији

Постављамо акциону основу за израду стратегије грађења савременог концепта легата у оквиру културне политике Републике Србије. Унапређење сфере легатства и задужбинарске делатности уопште као вида културног наслеђа од непроцењивог је значаја за културну политику РС. Као нераскидиви сегмент свеопште културне матрице, легати деле судбину друштва као и изазове с којима се музеји, галерије, библиотеке и архиви данас суочавају. На основу сагледане слике легатства у Србији, мапирали смо кључне проблеме у овој сфери делатности у којој је, поред осталог, неопходно установити један општи законски оквир којим би се регулисала компликована материја легатства на територији целе државе и којим би се обухватио цео комплекс потешкоћа, питања и дилема с којима се легатори и легатари сусрећу. Дефинисање културне политике је предуслов, темељ за даље разрешавање свих проблема и питања везаних између осталог и за легате.

Рад се бави питањем статуса легата у српској музејској пракси. У првом делу су приказана схватања појма легата код неколико аутора, као и правно тумачење и важећа легислатива у вези с легатима. Посебно је наглашено непостојање неупитне законске процедуре којом се регулише поступање музејских установа с легатима. Други део рада је посвећен третману и положају легата у Музеју града Београда, музејске установе која руководи са њих 28. Наведени су сви легати који се тренутно налазе под управом овог Музеја, а детаљно је анализирано више њих којипредстављају карактеристичне примере како добре, тако и лоше праксе. На крају рада је, кроз приказ раније законске регулативе и приступа у пракси, предложено тумачење различитих третмана ове врсте музејских збирки у периоду после Другог светског рата.

Предмет овог рада јесте презентација фотографског Легата Стевана Крагујевића у Музеју Југославије и значаја којиима са културно-историјског, друштвеног и уметничког аспекта, као и рад на његовој обради и дигитализацији, приказ сведочанственог и комуникацијског потенцијала. Оснивање Легата Стевана Крагујевића 2014. године значајно је за развој фонда Музеја Југославије у коме препознатљиву улогу све више добија фотографска грађа, коју је Музеј, ограничен простором за смештај културних добара, могао да прихвати, а захваљујући помацима учињеним на пољу дигитализације и да на ефектан начин комуницираса јавношћу. Модел сарадње успостављен с Тањом Крагујевић, вредан је пример заједничког подухвата на примарној заштити грађе велике историјске вредности, рада на њеној доступности и валоризацији. 

Комуникација Спомен-збирке Павла Бељанског с публиком заснована је на преношењу друштву јединствене вредности коју представљају дародавац и његов легат. Представа „Шест портрета Павла Бељанског” остварила је неколико важних циљева: повезивање легата и удружења грађана у стваралачком процесу, едукацију публике на занимљив и забаван начин, већу посећеност музејских садржаја, ширење идеје задужбинарства. Синергијом рада кустоса Спомен-збирке с једне, и драмског педагога и глумаца Театра младих „Мишоловка” с друге стране, створен је музејски производ који задовољава главне критеријуме развоја публике: њену партиципативност и анимацију. Кроз интеракцију с публиком, културно наслеђе приближено је не само младима, већи грађанима готово свих старосних група. Једноставна по форми и лака за памћење, представа је допринела да музеј буде публици блиско место коме ће се радо враћати. Инспиративна као пример педагошког креативног рада, вршњачке едукације и формирања нове публике, она је показала на који начин публика може кроз непосредан доживљај да усвоји знања о културној баштини.

Рукописно и библиотечко наслеђе историчара цивилизације и историософа Жарка Видовића, као пример не сасвим типичног легата, указује на нека значајна питања легатства, које законодавствo и културна политика заобилазе или их само подразумевају. Будући да иза Видовића није нађен писани тестамент,а за њим је остала и богата рукописна заоставштина и они који брину о њој, отвара се другачије питање – питање осећања моралне обавезе у легатству. То питање упућује нас на личан однос легатора према својој заоставштини и на однос легатара према тој заоставштини, који проистичу из личног осећања дужности и морала. Аутентичност Видовићеве писане и усмене речи, његов брижљив однос према рукописима, снажне поруке које његови рукописи носе, али и његова личност, обавезали су његове легатаре да овај легат сачувају. Но, те обавезе не би било да није проистекла из личног осећања дужности Видовићевих настављача. Лични и међулични односи легатора и легатара обогаћују наслеђено и чине од заоставштине – завет, а свест свих учесника о доприносу заједничком културном добру кључна је и за остварење националног интереса.